ГРАДСКИ ЗАКОН

ГРАДСКИ ЗАКОН, у правноисторијској литератури устаљен назив за српски превод византијског царског законика, обелодањеног крајем IX или почетком X в., познатог под именом Πρόχειρος νόμος или Πρόχειρον. Српски превод Прохирона укључен је у Законоправило Светог Саве као главни извор његовог законског дела. Прохирон садржи избор закона из брачног, наследног, приватног, кривичног права и судског поступка, подељених у 40 глава и црпених поглавито из Јустинијановог законодавства. Као 55. поглавље, налази се у свим сачуваним рукописима Савиног законоправила, у мешовитом зборнику Хил. 466, са почетних пет глава Законоправила, а самостално у данас изгубљеном рукопису светогорског Манастира Светог Павла. Наслов српског превода Прохирона гласи Закона градскаго глави различни ва четирехдесетех гранех, а завршна реченица Кончаше се с Богом грани градскаго закона числом 40. Осим наведеног примера, у Савином законоправилу изразом Г. з. редовно се преводи грчко πολιτικός νόμος, у општем значењу световног закона. Дакле, тај израз се не односи на Прохирон, али ни на градско ни на грађанско право, него истиче елементарну поделу законодавства и правне надлежности у Византији -- на црквено (правила, канони, κανόνες) и световно, царско (закони, νόμοι, νόμοι πολιτικοί, νόμοι βασιλικοί) право. На пример, тумачење 132. правила помесног сабора у Картагини каже да и градски закони забрањују тужиоцима да за сведоке узимају своје укућане, а затим упућује на одговарајуће одредбе из Василика. Са истим значењем користи се и именица закон без атрибута, као у грчким предлошцима, док придев градски значи световни и у изразима градски устав, судиште, судија. На исти начин и у српском преводу Синтагме Матије Властара Г. з. замењује πολιτικός νόμος. Већ у уводном одељку о историји римско-византијског световног законодавства каже се: Још и о градским законима, где им је исходиште и како су постали, а наслов поглавља А--4 гласи О куповини и продаји. Закони градски (тј. световни закони, јер канони ту материју не обрађују). Матија Властар је, међутим, изразе νόμοι πολιτικοί и νόμοι βασιλικοί заменио већ после главе А--13 краћим, али истозначним νόμοι, што се одразило и на одговарајући српски превод. Редактори Скраћене синтагме били су још рестриктивнији, задржали су углавном именицу закон(и), али и увели синониме Закон царски и Суд царски. Допуна 101. члана Душановог законика изједначава разбојника с умишљајним убицом и одређује висину казне како пише у Законику Светих отаца, у градским гранама. Одредба 79, 39. гране превода Прохирона у Законоправилу заиста прописује казну за умишљајног убицу, али израз градске гране упућује на поглавља (наслове, гране) са световним законима у Законоправилу, а не искључиво на наслов превода Прохирона. Могуће је да је израз Г. з. у наслову превода Прохирона узет у општем смислу световног (грађанског) закона, тј. да наслов упућује на то да следи одељак од 40 поглавља световног законодавства. Томе у прилог говори и одговарајућа одредница у прегледу садржаја Законоправила (Различите законске главе у 40 грана), као и чињеница да у многобројним сачуваним грчким преписима Прохирона нема ниједног који носи наслов еквивалентан овом у српском преводу. Вероватно је због тако уопштене почетне одреднице превода Прохирона у првобитној редакцији Светосавског законоправила, у познијим преписима додат наслов, често у виду глосе, Заповеди Леона премудраго цара и сина јего Константина Багророднаго. Поменути самостални препис из Манастира Светог Павла носио је управо овај наслов. Ипак, назив Г. з. за српски превод Прохирона наставио је да постоји упоредо. Користи га састављач српске правне компилације из XVII в. познате под називом Суд цара Леона и Константина, када упућује на изворе одредаба о подели ратног плена, између осталог на царске књиге Закона градскога грана 40.

У српским изворима има примера где израз Г. з. упућује на законодавство градова, статуте. На крају разрешнице рачуна коју је цар Душан издао Дубровчанину Мароју Гучетићу 1355. каже се: и ову му милост записа царство ми по закону градскому, тј. према одредбама Дубровачког статута који је обавезивао грађане Дубровника у служби српских владара да од њих исходе потврду о измиреним рачунима након престанка службе. Наслов 176. члана Душановог законика у Раковачком рукопису, који прописује начин суђења у градовима Српског царства, гласи: О градском закону суд.

ИЗВОР: Н. Дучић, „Крмчија морачка. Опис рукописа. Фотијеви предговори. Градски закон", ГСУД, 1877, II, 8.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бенеманскiй, Ὁ Πρόχειρος νόμος императора Василiя Македонянина, Сергiевъ Посадъ 1906; А. Соловјев, „Градски закон у средњевековној Србији", АПДН, 1928, 16, 33; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

Ђ. Бубало