ГРАДСКЕ ШКОЛЕ

ГРАДСКЕ ШКОЛЕ, прве световне школе које су у западној Европи средином средњег века оснивале градске управе (магистрати), цехови и гилде, а ради стицања практично потребних знања за извршавање разноврсних послова. У западној Европи све до средине средњег века постојале су искључиво црквене школе, у служби књишког образовања ондашњег свештенства. Због тога је, с изузетком Италије, у којој се највише задржала римска традиција значајнијег лаичког образовања, било мало писмених људи изван свештеничког сталежа и поред тога што је писменост била неопходна ондашњим правницима, трговцима, занатлијама па и дворјанима. Отуда се као неки вид ускраћивања црквеног монопола над образовањем у западној Европи приступило отварању г. ш. Будући да су имале првенствено практичну намену, у настави су преовладавали световни или практични садржаји. У зависности од њиховог оснивача у тим школама се писменост најпре стицала на латинском, а касније и на матерњем језику. Наставно-предметни садржаји највише су се односили на учење латинског и матерњег језика, елемената пословног дописивања, математике и других практичних садржаја.

Школе под овим називом су се најпре појавиле на Западу, у XII и XIII в., а онда и у нашим крајевима. Забележено је да се прва г. ш., где је био настањен и српски живаљ, појавила у Дубровнику 1333. Доцније их је било у Задру и другим приморским местима, а потом у Загребу и другим градовима удаљенијим од приморја. Непосредни разлози за отварање школа пословно-практичне и уопште световне оријентације у Дубровнику нису били везани само за утицаjе из Италије, него и у то време веома разгранату трговачку делатност Дубровачке републике, а потом и развијено занатство и поморски саобраћај, као и процвата ондашње књижевности и песништва. У теоријско-педагошком, али и духовно-практичном смислу, подстицај отварању и издржавању школа од стране градских управа или магистрата у првој половини XVI в. нарочито су имали Лутерови реформацијски погледи на улогу школе. Он је 1524. посебним прогласом позвао све градске управе „да оснивају и издржавају хришћанске школе" како би се у њима сва деца описменила (најпре на латинском, а онда и на матерњем језику) и стеченим умећем читања светих књига постала добри хришћани (протестанти). Истовремено, Лутер је предлагао, што је прихватљиво и са аспекта световних погледа на улогу школе, да се на основном нивоу осим религијских садржаја уче читање, писање и рачун, а на вишем и највишем школском нивоу (за оне који ће се посветити студирању) грчки и хебрејски језик, књижевност, историја, математика, музика и певање, као и логика, реторика и поетика.

Код српског живља који се после сеоба нашао под аустријском и аустроугарском влашћу, после спроведене школске реформе царице Марије Терезије и Јозефа II, а по обрасцу Фелбигера (преко Т. Ј. Миријевског, У. Несторовића и Ђ. Натошевића) у систему школа спомиње се и тзв. главна школа. Истовремено, та се школа називала и г. ш. Међутим, овде је реч о посебном типу основне школе која је требало да се оснива у градовима или у већим местима, што значи да није реч о градској средњовековној (средњој) школи. Исто тако, и у школском систему који је остварен у Србији у другој половини XIX в. неке су школе називане градским, али овде није реч о типу школа које су се у средњем веку појавиле као реакција на дотадашње постојање само црквених школа или школа у служби црквених интереса и потреба.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мићевић, Историја српског народа, Бг 1912; Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку, Ср. Карловци 1929; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба, Бг 1958; Л. Жлебник, Општа историја школства и педагошких идеја, Бг 1965; Р. Достанић, Натошевићева реформа школа, Н. Сад 1987; Н. Гавриловић, Урош Несторовић -- живот и дело, Со 2003.

П. Јанковић