ГРАЂАНСКЕ ШКОЛЕ

ГРАЂАНСКЕ ШКОЛЕ, тип нижих средњих школа које су постојале у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији између два светска рата; у крајевима који су били под аустроугарском влашћу било их је -- у статусу нижих средњих школа -- у мањем броју и раније. У Србији се под овим називом јављају крајем XIX в., али не као средње школе него као више народне школе, тј. на нивоу основне наставе. Законом о народним школама (1898) установљен је систем народних школа, који чине ниже народне школе -- у које су сврстана забавишта и основне школе, те више народне школе -- које чине г. ш. и девојачке школе. Г. ш. осниване су за мушку децу која по завршетку основне школе (која је овим законом поново сведена на четири године) не уписују средњу школу. Трајале су три године и имале су задатак да код ученика „ојачају и прошире основно образовање и васпитање и да их припремају за привредни грађански живот". Г. ш. које су осниване у градовима давале су извесна знања из области заната и трговине, а оне у селима из области пољопривреде. У срединама у којима није било могућности за оснивање г. ш. отваране су двогодишње продужне школе, са задатком да се „обнављањем очува и допуни у ученика писменост и знања стечена у основној школи", с тим што су и ове школе могле („према месним приликама и потребама") давати „и стручне поуке из појединих грана пољске привреде и ручног рада". За женску децу осниване су девојачке школе, такође трогодишње, које би требало „да прошире основно образовање и васпитање девојчица и да их унапреде у женском раду и домаћем газдинству". У г. ш. (као и у девојачким) могли су предавати тзв. виши учитељи, који су бирани из реда учитеља са најмање десет година службе или из реда професорских приправника, са положеним вишим учитељским испитом. Могле су бити државне (јавне) и приватне. Г. ш. са оваквом концепцијом и статусом нису се дуго одржале. Родитељи су нерадо слали своју децу у ове школе јер нису имали довољно поверења у њих. Оне су, са овим статусом, релативно брзо (већ почетком XX в.) нестале. Закон о народним школама, донет 1904, изоставио је г. ш. из система народних школа.

Касније, после I светског рата, тј. након уједињења и стварања заједничке државе југословенских народа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, почело је отварање г. ш., са статусом нижих средњих школа, у већем броју. Већ школске 1920/21. донет је наставни план и програм за четворогодишње грађанске школе (мушке и женске), који је важио на целој територији Краљевине СХС. Овим наставним планом предвиђени су следећи предмети: Веронаука, Српски језик, Немачки или Француски језик, Матерњи језик друге народности, Историја, Земљопис, Аритметика и геометрија, Књиговодство, Кореспонденција, Познавање природе и пољопривредне поуке, Хемија с минералогијом, Физика, Хигијена, Поуке из права и националне економије, Кућанство и поука о васпитању, Певање, Цртање, Краснопис, Ручни рад, Гимнастика. У првом разреду било је 27 часова недељно, у другом 29, у трећем 30 и у четвртом 33 часа. У свим разредима предавани су Веронаука, Српски језик, Матерњи језик друге народности, Страни језик, Аритметика и геометрија, Познавање природе и пољопривредне поуке, као и Певање, Цртање, Ручни рад и Гимнастика, при чему највећи фонд часова (по 4 у сваком разреду) имају Српски језик, Матерњи језик друге народности и Аритметика и геометрија. Како се из наставног плана види, у школи су били заступљени и предмети који су пружали опште образовање (мада скромније), као и предмети који су обезбеђивали практична знања (Књиговодство, Кореспонденција, Пољопривредне поуке, Поуке из националне економије, Кућанство (домаћинство), Ручни рад). Нови наставни план за г. ш. донет је 1926 (такође је важио за целу територију Краљевине). Предмети су били: Наука о вери, Српскохрватски језик, Страни језик, Земљопис, Историја, Ботаника и зоологија, Физика, Хемија с минералогијом, Рачун с простим књиговодством, Хигијена, Геометрија с геометријским цртањем, Слободно цртање, Певање, Гимнастика, Ручни рад, Поуке о грађанским правима и дужностима, Домаћинство (кућанство). Било је више промена у односу на претходни план -- Српски језик означен је као српскохрватски, а Матерњи језик друге народности је изостављен, уведена је Ботаника и зоологија, а изостављено Познавање природе и пољопривредне поуке, уместо Аритметике и геометрије (раније један предмет) уведена су два посебна предмета -- Рачун с простим књиговодством и Геометрија с геометријским цртањем, уместо Поука из права и националне економије уведене су Поуке о грађанским правима и дужностима, а Кореспонденција и Краснопис су изостављени. Извршене измене указују на тенденцију смањивања удела ужестручних предмета у структури наставног плана (нпр. изостављање поука из националне економије, као и кореспонденције). Број предмета је смањен на 17 (у претходном било 20), али је повећан недељни фонд часова (по 32 у првом и другом разреду, 33 у трећем, 35 у четвртом разреду).

Проблемима наставе у г. ш., као и другим питањима значајним за рад ових школа, бавио се стручни часопис Грађанска школа који је од 1924. излазио у Марибору (од 1934. у Београду), а издавало га је Удружење наставника г. ш. које је основано 1921. Мрежа г. ш. почела је да се шири јер покушаји да се развије виша основна школа нису успели и поред тога што је и она својим наставним планом обухватала и предмете који су давали практична знања (Рачуница с геометријом, Природне науке с пољопривредом, Књиговодство, Кореспонденција, Трговина и Земљорадња, Ручни рад с цртањем, Домаћа економија), а уведен је и Страни језик. Оцењено је да виша основна школа не обезбеђује у довољној мери практична знања, те је решење тражено у оснивању г. ш., које би у већој мери пружале таква знања и омогућавале запошљавање у области трговине, занатства и пољопривреде. Други проблем који се у то време опажао јесте велик притисак ученика на гимназије, јер је гимназија -- као школа која је отварала пут ка универзитету -- била популарнија од осталих школа. За упис у гимназије пријављивало се више ученика од броја који је процењиван као оптималан за наставак школовања на универзитету. Просветне власти су сматрале да треба смањити прилив ученика у гимназије, што је и остварено укидањем једног броја гимназија и отварањем већег вроја г. ш., као и повећањем броја ученика за упис у средње стручне школе. Отварање г. ш. посебно је подстакнуто доношењем Закона о г. ш. (1931). На подручју целе земље (Краљевине) у школској 1921/22. биле су 153 г. ш., са 22.109 ученика, у школској 1929/30. било је 195 школа, са 19.985 ученика, а у школској 1937/38. било је 227 г. ш., са готово двоструко већим бројем ученика у односу на број ученика који су ове школе уписивали крајем претходне деценије, тј. пре доношења овог закона. Према овом закону, г. ш. васпитавају младе „у духу народног и државног јединства" (што је био задатак и свих других школа) и припремају их „за трговинска, занатско-индустријска и пољопривредна занимања", као и за наставак школовања у средњим стручним школама. Сходно томе, установљене су г. ш. трговачког, занатско-индустријског и пољопривредног смера. И према овом закону г. ш. су четвороразредне и уписују их ученици након завршене основне школе. Усмерене су на давање практичних знања, док је опште образовање било прилично скромно. На истом школском ступњу (нижем средњем), и у истом трајању (четири године), била је и нижа гимназија, али са знатно бољим статусом од г. ш. То се види из тога што је за упис у г. ш. услов био само завршена основна школа, док је за упис у гимназију био обавезан и пријемни испит. Разлике у статусу ових школа виде се и по томе што су у г. ш. предавали наставници са завршеном вишом школом (Виша педагошка школа, отворена у Београду 1924, на нижем течају припремала је наставнике за г. ш.), а у нижим гимназијама -- професори, тј. лица са факултетским образовањем. Након завршене г. ш. био је могућ упис у неке средње стручне школе, а у гимназију само изузетно, те уз полагање диференцијалних испита.

Г. ш. уписивала су претежно деца ситних трговаца, занатлија и радника, као и сеоска деца, док су деца виших, економски богатијих слојева друштва, који су могли да поднесу трошкове дужег школовања своје деце, углавном одлазила у ниже гимназије, које су давале шире опште образовање и отварале пут, преко виших гимназија, за студије на факултетима и високим школама. Тако су г. ш. за већину ученика који су их уписивали биле завршне, јер је само мањи број настављао даље образовање. Због тога, као и због нивоа програма које су реализовале, сматране су школама другог реда. И држава је водила мању бригу о њима и издвајала мања средства за њихове потребе. Из тих разлога г. ш. се узимају као типичан пример дуалистичког школског система у Краљевини Југославији: један пут за ученике из сиромашнијих породица -- г. ш. које дају практична знања претежно за запошљавање у привреди, без перспективе за наставак школовања на вишем школском ступњу, а други пут за ученике из богатијих слојева друштва -- гимназије, које дају потпуније опште образовање и пружају могућност за наставак школовања на факултетима. Због тога су после II светског рата, када је у Југославији почео да се гради нови школски систем, заснован на принципу јединствености и демократичности, г. ш. укинуте. Закон о укидању г. ш. донет је 1945.

ИЗВОР: Извештај мушке грађанске школе -- вежбаонице ВПШ у Београду за школску 1938/39. годину, Бг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: П. Барјактаровић (прир.), Споменица о десетогодишњици опстанка грађанских школа, Пан. 1929; Д. Атанацковић, Развитак грађанских школа у нашој уједињеној отаџбини, Бг 1938; Ж. Ђорђевић, Школе и просвета у Србији, Бг 1950; Историја васпитања у Срба, Бг 1958; С. Ћунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Бг 1971; Историја школа и образовања код Срба, Бг 1974; Н. Поткоњак, Систем образовања и васпитања у Југославији, Бг 1980; Сто година Просветног савета Србије, Бг 1980.

Љ. Коцић