ГРАДИВНОСТ

ГРАДИВНОСТ, лексичко-граматичка категорија која одражава условљеност облика речи њеним значењем одређене материје. Заснованост појма г. на прасловенском каузативу градити са значењем 'правити', 'чинити', од којег су настале изведенице типа грађа, грађевина, градња, градиво итд., видљива је и при дефинисању те семантичке компоненте, која се односи на карактеризацију према грађи, материјалу од којег је предмет направљен, створен, тј. према ономе што је у науци познато као „материја". У истом значењу понекад се користи и термин фабрикатив, преузет из руске лингвистичке литературе. Појам материје у лингвистичком смислу сродан је појму (неодређеног) мноштва. Сходно глаголским радњама постоје два типа „неопходног материјала" -- материја која се ставља у неки простор и тиме га доводи у стање испуњености (нпр. пунити џак сламом) и грађа употребљена у акцији изградње (нпр. зидати циглом = правити зграду помоћу цигле). Семантичко обележје г. испољава се лексичким, морфолошким и синтаксичким средствима. Основу чине градивне именице, које истим обликом означавају сваку, највећу као и најмању, количину материје, тако да се именице типа вода, свила, сребрo, снег редовно употребљавају у једнини, а уколико се појаве у множини, обележавају различите врсте истог материјала или количине материјала на различитим местима, или у различито време (нпр. Све воде у Србији нису исте). Поред типичних случајева, постоје и појмови који су по природи прелазног, збирно-градивног карактера, као што су слама и трава, који имају и сингулативни облик (сламка, травка). Семантичку компоненту г. имају и градивни придеви нпр. камени сто, млечни напитак, златни прстен, као и глаголи градити, правити, стварати, израђивати, сачињавати, чинити, састојати се (од), образовати, укључивати, и од њих изведене именске лексеме за обележавање особа које реализују те активности, као што су: градитељ, стваралац, творац.

Придеви мотивисани лексемама са значењем материје добијају обележје г. уколико саопштавају о материји од које је сачињен детерминисани појам (водени млаз = млаз од воде, али водени топ ≠ топ од воде), а својим морфолошким особинама приближавају се описним (златан сат, дрвени стуб, песковита обала), али и посесивним придевима, нарочито они изведени од назива биља (ружино уље, храстов сто, јабуково сирће). Специфичну природу имају придеви мотивисани називима хемијских елемената, јер г. код њих може бити сугерисана морфолошким обликом, нпр. алуминијумска жица = жица од алуминијума, у односу на алуминијумов атом = атом алуминијума, али то и не мора бити случај, нпр. живино огледало = огледало од живе, а живин термометар = термометар који садржи живу.

Г. је семантичка компонента двају синтаксичких облика, који су корелати директно и потпуно обухваћеног објекатског појма у акузативу. То су партитивни беспредлошки генитив, нпр. пити воде, стављати меда у колач (~ пити воду, стављати мед у колач), који је управо захваљујући г. датог објекатског појма подложан дељењу, и беспредлошки инструментал, чија материјална природа обједињује улоге објекта и спроводника активности резултативног карактера, нпр. пунити канту водом (~ сипати воду у канту). О квалитету као исходу оваквих процеса саопштавају атрибутске генитивне и инструменталне конструкције с предлозима који су на известан начин комплементарни природи градивног појма уз који стоје -- генитив се појављује с аблативним предлогом од, којим се спецификује однос потицања детерминисаног појма и материје уз коју предлог стоји, нпр. колач од меда, или инструментал с примарно социјативним предлогом с(а) којим се истиче однос сједињености управног појма с градивном материјом као својим саставним делом, нпр. канта с водом. Г. се најчешће преплиће са објекатским, посесивним, квалификативним, социјативним и аблативним значењем.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој (синтаксичко-семантичка студија), Бг 1954; W. O. Quine, Word and Object, Cambridge 1960; T. Parsons, „An Analysis of Mass Terms and Amount Terms", Foundations of Language, 1970, 6(3); М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I. (Граматички системи и књижевнојезичка норма), Бг 1981; М. Ивић, Лингвистички огледи, Бг 1983.

Н. Арсенијевић