ГРАДИШТЕ

ГРАДИШТЕ, један од пет средњовековних манастира у селу Буљарице, удаљен око 3,5 км од Петровца на Мору, а смештен на узвишењу изнад пута Петровац--Бар. По предању основан је почетком XII в., на темељима старијих античких грађевина, опасан одбрамбеним зидом и кулом, од чега је сачуван један део са пушкарницама. Име је добио по античким остацима. Краљ Милутин је 1305. потврдио да је манастир његова мајка краљица Јелена приложила Богородици Ртачкој, а 1307. даривао је имања. У XVII в. Рим је покушавао да преко Г. спроведе унију, али у томе није успео. Манастир је значајан и са просветног становишта -- у њему је дуго радила школа за све Паштровиће. Страдао је 1785. у походу Махмут-паше Бушатлије, а 1941. опљачкали су га и спалили Италијани. Страдао је и у земљотресу 1979, али је обновљен.

Р. Милошевић

Манастир има велик конак, у којем је некада била школа, и три цркве: Св. Николе, Успења Богородице и Св. Саве Српског. По народном предању, манастир постоји од XII в. и некада је био метох манастира Дечана, али поуздане потврде о његовом постојању потичу тек с почетка XVII в. Да предање није без основа, показала су археолошка истраживања у којима су, испод цркава Св. Николе и Св. Саве Српског, пронађени фрагменти сликарства и темељи знатно старијих храмова. Црква Св. Николе је једнобродна грађевина дуга 16 м, а широка 6 м. Има полукружну апсиду и полуобличасти свод. Подељена је с три пара пиластара на четири травеја. Грађена је грубо тесаним каменом, има кров на две воде и звоник на преслицу с три отвора. У унутрашњости храма сачуван је ктиторски натпис живописца поп--Страхиње из Будимље, према којем је црква саграђена и осликана 1619/20. Живопис је очуван на зидовима и делимично у доњим зонама свода. У олтару се, поред уобичајених, налазе и две старозаветне сцене, као и сцене страдања апостола. У доњим зонама свода наоса су композиције из циклуса Великих Празника и Страдања Христових. Испод њих су, један наспрам другог, циклуси Св. Ђорђа и Св. Николе. У горњој зони, дуж северног и јужног зида, приказана су попрсја светих мученика, ратника, лекара и монаха. У њиховој средњој зони насликане су монументалне стојеће фигуре светих и велика зидна икона Св. Николе, заштитника манастира. Ту су и представе Св. Симеона и Св. Саве Српског, као и најстарија позната представа Св. Стефана Штиљановића, пореклом из Паштровића, последњег српског деспота, борца за веру и заштитника сиромашних. Зидно сликарство je карактеристично за период обновљенe Пећкe патријаршијe. Поп Страхиња је у време осликавања цркве био сликар с великим искуством, па његов живопис одликују тематска садржајност и заокруженост, вештина у компоновању и продубљена теолошка симболика. У живописању цркве учествовао је и његов ученик Јован; реч је о првом познатом делу угледног зографа. Јованов стил се лако уочава у пажљивој обради лица светих. Иконостас цркве израдио је 1796. зограф Василије из бококоторске сликарске породице Рафаиловић из Рисна. На доњем рубу престоне иконе Христа на престолу (Деизиса) приказан је допојасни лик Св. Христофора Кинокефала (с пасјом главом).

Црква Успења Богородице налази се повише цркава Св. Николе и Св. Саве Српског. Ова мала и једноставна грађевина, дуга 6 м и широка 4 м, правоуганог је облика, с полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу, те једним отвором на западу. Грађена је од грубо притесаног камена утопљеног у малтер. Према ктиторском натпису, живописана је 1620. Мада се сликар није потписао, лако су уочљиве стилске особености попа Страхиње и његовог ученика Јована. Због малих димензија храма, програм живописа је прилично сведен али врло садржајан. У своду цркве су сцене из циклуса Христових Чуда изабране у складу с литургијским читањима по недељама после Пасхе, док је најзанимљивији део живописа најнижа зона зида цркве у којој је, поред светих мученика и ратника, насликано осам допојасних фигура Немањића. Још изразитије него у цркви Св. Николе, овде је постигнута међусобна усклађеност сликаних композиција.

Црква Св. Саве Српског је мањих димензија од цркве Св. Николе, иако због свог положаја делује монументалније. Садашњи облик добила је 1855, али је знатно старија. Грађена је брижљиво тесаним каменом, као једноставан једнобродни храм с полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу с три окна на западу.

С. Вујошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђурић, „Фрескосликарство манастира Градишта у Паштровићима", ИЗ, 1960, 17, 2; Т. Пејовић, Манастири на тлу Црне Горе, Н. Сад -- Цт 1995; Кратка историја митрополије црногорско-приморске са шематизмом за 1999, Цт 1999; С. Петковић, Културна баштина Црне Горе, Н. Сад 2003; Љ. Стошић, „Поводом 700 година постојања: манастир Градиште у Паштровићима", Црква, Календар Српске православне патријаршије за просту 2010. годину, Бг 2009; А. Чиликов, Паштровске цркве и манастири: зидно сликарство, Пг 2010.