ГРАДИШКА
ГРАДИШКА, град у БиХ, у Републици Српској, у Босанској Посавини, на мјесту гдје је преко ријеке Саве изграђен друмски мост. Град је смјештен на око 93 м н.в., у алувијалној равни, уз десну обалу ријеке Саве, на мјесту гдје се у њу улива рјечица Јурковица, која се слива са планине Козаре. Г. се налази на сјеверозападној периферији Левче поља, проширеног дијела долине ријеке Врбас, која се улива у Саву око 20 км низводније од овог града. У граду се на пријелазу преко Саве стиче неколико путева од којих је најважнији онај који долином Врбаса повезује Бањалуку (60 км) са Хрватском Посавином и са аутопутем и жељезничком пругом Београд--Загреб. Остали путеви су локалног значаја и повезују град са околним посавским и поткозарским селима. Г. је центар општине површине 762 км^2^ са 68 насеља у којима је 2013. живјело 56.727 становника (претходни подаци пописа). У граду је живјело 16.106 становника у 5.298 домаћинстава.
Најстарији трагови насељености на простору Г. потичу из гвозденог доба. У римско доба (I в. п.н.е.) ту је изграђено једно од три средишта римске рјечне флоте на Сави -- Servitium. У Servitiumu су се укрштали копнени пут од Јадрана према Панонији са савским пловним правцем. У средњем вијеку на простору око Г. постојало је више земљаних градина. Први пут под именом Градишки Брод помиње се у документима 1295. као пријелаз преко Саве. Турци су га заузели 1537. Преименовали су насеље у Бербир, изградили утврду и око ње, на вишем, оцједитијем терену развили насеље (данас простор парка и болничког круга). Тврђава је више пута грађена и рушена, а потпуно је нестала послије 1918. Од 1558. до 1835. Г. је била капетанија. Прво је припадала кобашком кадилуку, а 1851. постала је самостални кадилук. Имала је царинарницу, а 1856--1874. била је, послије Брчког, главна скела за увоз соли из Аустрије. Послије аустроугарске окупације БиХ 1878. име Бербир замјењено је именом Босанска Градишка, а од 1995. Г. По првом аустроугарском попису 1879. имала је 720 кућа и 4.226 становника, од којих су Муслимани чинили 2/3, а Срби 1/3 становништва. Пошта је отворена 1883, основна школа 1886, а нижа гимназија 1921. На супротној, лијевој обали Саве развило се насеље Стара Градишка. Данас је овдје гранични пријелаз између БиХ и Хрватске. Полупонтонски мост на ријеци Сави први пут је саграђен 1922, а мост челично-бетонске конструкције 1939, срушен 1941. и поново обновљен 50-их година прошлог вијека. Послије II свјетског рата град је имао 5.445 становника (1948). Брз развој почео је 60-их година XX в. када је изграђено неколико фабрика дрвне, металне, електро, текстилне, прехрамбене индустрије и индустрије грађевинских арматура. У индустрији је 1991. радило 47% активног становништва. То је пратио и нагли раст популације, па је 1991. овдје живио 16.841 становник (42,7% Муслимана, 38,6% Срба и 10,6% Југословена).
Град је настао на највишем дијелу алувијалне равни, западно од пута према Бањалуци. Ту је формиран центар насеља са неколико старих зграда из времена аустроугарске окупације: зграда Градске вијећнице из периода аустроугарске управе, Соколски дом, православна и католичка црква и градска пивница. Пораст популације условио је ширење насеља, које се одвијало првенствено дуж путева према околини, па су улице добиле радијалан распоред. Град је спојен са неколико околних села. Упоредо са растом насеља, развијале су се и друге градске функције као што су услужне дјелатности (трговина, угоститељство, занатство, школство, здравство), у којима је радило 44% активног становништва. Г. има неколико средњих школа, Дом културе, Пословни факултет, радио и телевизију.
ИЗВОР: Градишка -- Просторни план општине -- Стање просторног уређења и циљеви, 1986--2005, Бл 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, „Поријекло босанскохерцеговачког становништва", Преглед, Бг, 1910, 7--8; Х. Крешевљаковић, Капетаније у Босни и Херцеговини, Сар. 1980.
М.ира Мандић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)