ГРАДАЦ
ГРАДАЦ, средњовековни манастир, северно од града Рашке. Главна црква посвећена је Богородици, а у склопу манастира налази се мања црква Св. Николе, смештена непосредно уз манастирске зидине, као и конаци, трпезарија и друге зграде неопходне за живот монаха. Богородичину цркву подигла је и осликала, вероватно после 1276, српска краљица Јелена, супруга краља Уроша I. Иако приказан на ктиторској композицији како заједно са краљицом Јеленом придржава модел градачке цркве, нема поузданих података о томе да ли је и у којој мери и краљ Урош I учествовао у зидању храма.
Богородичина црква има основу својствену рашким храмовима развијеног склопа. Реч је о једнобродној грађевини с троделним олтарским простором, наосом, пространим трансептом и припратом са параклисима на западној страни. Над средњим травејем изграђена је купола на тамбуру, споља и изнутра осмостраном. Градачка црква сазидана је од тесаника сиге неједнаке величине. Низови слепих аркадица с луковима преломљеним у темену под кровним венцима украшавају главни брод, куполу, певнице и калкане. Оквири портала и прозора, осим оних на тамбуру куполе, изведени су од белог мермера. Раскошније и богатије од осталих обрађени су главни, западни портал и дводелни прозори на западној фасади и олтарској апсиди. Главни портал на улазу у цркву има степенасто усечене стране са четири стубића са капителима, од којих спољашњи, са коврџастим пупољцима, представљају најбоља клесарска остварења у Г. У лунети овог портала насликана је представа Благовести, празника којем је црква посвећена. Особеност архитектуре Богородичине цркве у Г., а истовремено и готичко обележје њених фасада, представљају четири контрафора, два на средњој апсиди са обе стране олтарске бифоре и два на завршетку источног травеја.
Живопис у цркви умногоме је оштећен. У калоти куполе некада се налазила представа Христа Пантократора, а међу прозорима тамбура биле су представе шеснаест пророка. У пандантифима су насликани ликови јеванђелиста. У конхи главне олтарске апсиде приказане су уобичајене представе Причешћа апостола и Литургијске службе архијереја. Живопис у бочним деловима олтарског простора само је делимично сачуван, али је специфичан по томе што је у ниши проскомидије насликано попрсје Богородице окренуто према представи мртвог Христа у ниши ђаконикона. На зидовима наоса приказане су сцене из циклуса Великих празника, од којих су данас сачуване представе Рођења Христовог и Успења Богородице смештене једна наспрам друге, на јужном и северном зиду поткуполног простора, затим Силазак Светог Духа на западном зиду поткуполног простора, потом Васкрсење Лазарево на северном зиду западног травеја, као и Улазак у Јерусалим и Распеће на западном зиду западног травеја. Судећи по распореду, сматра се да је у сликаном програму ове цркве, уз извесна одступања, поновљен студенички распоред сцена празничног циклуса. Приказивање Христовог рођења и Успења Богородице као пандана и истицање Распећа на западном зиду, иначе често у сликарству византијских цркава, у српском средњовековном живопису представља неуобичајено решење које је након Студенице примењено једино још у градачкој цркви. У најнижој зони наоса приказани су свети из различитих светачких категорија (Св. Никола, Ђорђе, Прокопије, Кузман, Дамјан, Антоније Велики, Богородица са Христом, Св. Јован Каливит, Алексије Божји човек), као и српски историјски портрети и композиције. Ктиторска композиција смештена је на уобичајено место, тј. на јужни зид западног травеја, непосредно изнад саркофага. Христу на престолу Богородица приводи Немањиће држећи за руку Св. Симеона Немању. Он је представљен у улози предводника својих потомака како држи за руку краља Уроша I, који заједно са краљицом Јеленом придржава модел градачке цркве. Део те композиције чине и три веома оштећена портрета, насликана на странама јужног пиластра. Изнад ктиторске композиције, несумњиво по жељи краљице Јелене, а у улози заштитника ктитора, приказан је Св. Трифун. Приказивање овог малоазијског мученика на том месту, као и представљање двојице најзначајнијих апостола Петра и Павла у склопу декорације прозорског отвора јужног зида поткуполног простора, било је дотада непознато у српском средњовековном сликарству. Живопис градачке припрате подељен је у три зоне. У горњој зони зидoва видљиви су остаци представа Васељенских сабора, док је у средњој зони, први пут у српском сликарству, илустрован опширан циклус Богородице -- заштитнице храма. У најнижој зони јужног зида приказана је композиција Четрдесет севастијских мученика. У истој зони, али на западном и северном зиду насликане су појединачне фигуре мученика и монаха-песника, а на источном зиду у лунети портала Богородица са Христом, док су под великим слепим аркадама, лево и десно од портала, сачувани фрагменти фресака, недовољни за поуздану идентификацију некада, несумњиво, репрезентативно приказаних фигура. Градачке фреске су дела двојице живописаца и одликује их веома висока уметничка вредност. Остварења првог уметника су, у појединим елементима, блиска сопоћанским фрескама. На представама које је извео други сликар приметни су извесни елементи карактеристични за сликарство ренесансе Палеолога. Спајајући традицију и нова, прогресивна решења, сликарство Богородичине цркве важно је за проучавање промена које су обележиле византијско сликарство у последњој четвртини XIII в. Сликарство мале цркве Св. Николе готово у потпуности је уништено. Судећи по преосталим фрагментима, оно је настало вероватно у XIV в.
После Косовске битке 1389. и продора Турака манастир Г. је у приличној мери страдао. Оронулу Богородичину цркву без крова игуман Стефан, јеромонах и старац Пајсије покрили су оловом 1589. Манастир је опустео током XVIII в. и постепено пропадао услед оштећења кровног покривача. Године 1910. над сачуваним деловима црквене грађевине подигнута је привремена кровна конструкција од дрвета, а стручњаци Завода за заштиту споменика културе, предвођени Ђурђем Бошковићем и Слободаном Ненадовићем, током 1948. и 1949. извели су обимне конзерваторске радове на споменику. У међувремену, заштитна кровна конструкција над црквом је пропала, па су археолог Александра Јуришић и архитекта Оливера Марковић током 1962. предводиле обимна, систематска археолошка ископавања. Идејни архитектонски пројекат за потпуну обнову цркве усвојен је 1963, а радови на санацији трајали су све до 1975. У том периоду обновљени су сводови, тамбур, купола, аркадни фризови, прозори и зидови, а као разделница између аутентичних и обновљених делова грађевине уметнута је узана трака оловног лима. После тога, 1990, обновљен је и манастирски конак, а у њему данас живи сестринство које води бригу о манастиру.
Драгана Павловић
У манастирском комплексу има још неколико олтара. Јужна капела посвећена је Св. Симеону, као у Студеничкој припрати и Сопоћанима. Живопис приказује живот Св. Симеона од одласка у Свету Гору до преноса његових моштију у Студеницу. Северна капела посвећена је Св. првомученику Стефану. Једнобродна црква Св. Николе, без куполе и са правоугаоним олтаром окренутим југоистоку, на стени у југоисточном делу порте, изграђена је пре главног храма да би се у њему вршило богослужење док трају радови. Вероватно је била намењена мајсторима и радницима римокатоличке исповести будући да по својој спољашности припада типу католичке проповедничке цркве. Живописана је у XIV в., а очуван је анђео у олтару. У обнови 1876. црквица је покривена ћерамидом, унутрашњост је окречена, а на североисточној страни пробијена су врата. Од средњовековне трпезарије западно од храма остали су само делови зидова. У манастиру ради иконописачка радионица коју воде монахиње.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, С. Ненадовић, Градац, Бг 1950; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; А. Јуришић, Градац, Бг 1989; О. Кандић, Градац: историја и архитектура манастира, Бг 2005; Д. Павловић, „Зидно сликарство градачког католикона: попис фресака и запажања о појединим програмским особеностима", Зограф, 2012, 36.
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)