ГРАД
ГРАД (туча), атмосферска падавина која у виду следних сферичних честица или ледених комадића пречника између 5 и 50 мм и више, у виду неправилних комплекса, пада из облака. Спада у високе падавине које се излучују из великих олујних облака кумулонимбуса. Његово формирање је последица снажне ваздушне струје која подиже водене капи из облака у више слојеве, где се оне леде и примају облик лопте. Градоносни облаци у Србију долазе са запада, југозапада и северозапада, ређе са севера и југа, док са истока не долазе готово никад. Ситан г. или суградица најчешће се јавља у априлу и мају. Г. се у 80% случајева јавља између маја и августа од 13 до 20 часова. До средине јула г. је честа појава која представља велику опасност за пољопривредне културе, аутомобиле, фасаде, кровове кућа и дрвеће, па се због тога убраја у временске непогоде. Падање г. најчешће траје десетак минута, а величина зрна варира у зависности од интензитета и временске непогоде. У околини Ваљева 18. VI 1970. падао је г. чија зрна су имала тежине од око један килограм. На територији Србије организовани систем одбране од г. започео је 1967. на простору пет општина Шумадије (Горњи Милановац, Аранђеловац, Топола, Смедеревска Паланка и Велика Плана). Током наредних година противградни систем са радарским центрима и противградним станицама се развијао, да би 2002. читава територија Србије била покривена противградним системом. Појава г. је у свакој станици забележена у просеку 2--4 пута годишње. На читавој територији Србије праћење градоносних облака спроводи ракетни систем од 13 аутоматских радарских центара, који контролишу рад 1.613 противградних станица. Метеоролошки радари прате облачност током целе године, а одбрана од г. се спроводи од 15. априла до 15. октобра.
С.теван Савић
Према народном веровању г. је персонификован у натприродним бићима као што је ала (ламња). Представе о г. у веровањима српског народа су веома неуједначене и разликују се од села до села. Але доносе градоносне облаке, боре се међусобно или с натприродним бићимa која их спречавају да донесу г. у атар села. У традиционалној култури Срба забележене су многе забране које се односе на пољске радове, орање, копање, затим на ткање и прање веша, сваког четвртка, посебно од Великог четвртка до Спасовдана. У Крагујевачкој Јасеници, у селима које је често тукао г., важи забрана радова од Васкрса до Тројица, а сличне забране постоје и у бољевачком срезу, Босанској крајини, Гружи и другим местима. „Зелени четвртци", како су се у народу називали, празновали су се ради одбране од г. У појединим крајевима на те дане нису се шиле беле хаљине, није се прало или избељивало платно и избегавало се све што асоцира на воду и г. На тај начин поштована је забрана чије би кршење могло нанети штету усевима. Зла митска бића, формално веома различита, као што су ђаво, вештице и демонизовани покојници предводили су градоносне облаке. Веровало се да душе појединих категорија људи које долазе у директан контакт с натприродним силама напуштају тела, лете ка облацима и изазивају г. У демонизоване покојнике, за које се веровало да имају наведене моћи, спадају душе умрлих насилним путем или несрећним случајем, погинули од грома, утопљени, као и душе умрле деце која су рођена ван брака. Змајевити људи у источним крајевима, здухаћи и ветровњаци у динарским крајевима, бранили су своја села од г. и градоносних облака тако што су се сукобљавали с алама и здухаћима из суседних села. Празник посвећен Св. Герману као заштитнику од града, грома и поплаве празнује се 12. маја по старом или 27. маја по новом календару.
Л.идија Б. Радуловић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Бг 1980; Царство земаљско и царство небеско: огледи о народној религији, Бг 1997; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; Ђ. Кардум, Одбрана од града у Србији 1967--2007, Букуља 2007; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008; М. Ћурић, С. Ментус, М. Митић, Одбрана од града -- методе и ефикасност, Бг 2009; Т. Дејановић, Ј. Ковачевић, Заштита од града у земљама Европе, Лакташи 2014.
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)