ГРАЧАНИЦА
ГРАЧАНИЦА, село на источном ободу Косовске котлине, око 8 км југоисточно од Приштине као општинског центра. Кроз Г. пролази пут Приштина--Гњилане и индустријски колосек до рудника и флотације оловно-цинкане руде у суседном селу Бадовац. Кроз насеље протиче река Грачанка, отока вештачког Грачаничког језера, која се улива у Ситницу око 12 км западно од села. Насеље је компактно, на око 590 м н.в., а река га дели на два дела. Помиње се 1303. и 1321. под именом Градчаница. Крајем XVII и почетком XVIII в. је опустело, па је касније обновљено досељавањем Албанаца, који су се такође раселили (по неким изворима од епидемије је помрла половина мештана). Срби су досељени у другој половини XVIII, у XIX и на прелазу из XIX у XX в. Радили су као чифчије на турским имањима. Године 1921. било је 1.856 становника, од којих 66,9% православци и 33,1% муслимани. У селу је 1948. живео 2.831 становник, од којих 78,5% Срба, 11,5%, Шиптара, 6,6% Цигана и 2,8% Црногораца. Године 1991. попис је регистровао 4.543 становника, од којих 72,4% Срба, 23,4% Рома и 2% Црногораца. Једно је од ретких насеља у околини Приштине где су Срби, Црногорци и Роми опстали након 1999. Г. је сада центар општине коју чине села настањена претежно српским живљем. После одржаних локалних косовских избора 2008, а на основу закона који је фебруара исте године донела Скупштина Косова, формирана је Општина Грачаница 29. XII 2008. Површина општине је 131, 25 км^2^2, има око 25.000 становника, од чега Срба 85,7%, Албанаца 3,7%, Рома 10,6%. Општина Грачаница је после гашења рудника Кишница, Ајвалија и Ново Брдо изразито пољопривредна по делатности становништва. У селу се налазе две осморазредне основне школе, центар за основно и средње образовање, Радио-станица „Грачаница", Дом културе, споменик српским војницима погинулим у балканским ратовима и I светском рату, као и манастир Грачаница.
Д.рагица Р. Гатарић
Историја манастира. У селу се налази истоимени манастир, а смештен је на источном ободу Косовске котлине, 7 км удаљен од Приштине. Манастир с црквом Успења Богородице (првобитно посвећена Благовестима), задужбина је краља Милутина (1282--1321). Г. је била седиште Липљанске епископије, која траје од XI до краја XVII, а први пут се помиње 1019. у хрисовуљи византијског цара Василија II Охридској архиепископији. Седиште епископије налазило се при базилици чији су темељи откривени испод цркве краља Милутина. Епископију је Св. Сава 1220. укључио у Српску цркву. У источном делу базилике, која је претходно била порушена до темеља, саграђена је око 1230. једнобродна црква и осликана фрескама са српским натписима. Око њене изградње највероватније се трудио краљ Стефан Првовенчани, који је са Св. Савом образовао и мало властелинство манастира које су чинила села Г., Сушица и Селце. Касније су епископски посед увећали својим повељама краљеви Урош I и Милутин (пре 1314). Позната су и имена првих липљанских епископа из XIII в. -- Мавројана, Варнаве, Саве и Јована. Подизање нове цркве предузео је краљ Милутин око 1315, а завршио 1321. када је издао и повељу Г., чији се препис налази на западном зиду јужног параклиса цркве. Из ње се види да је Милутин знатно увећао манастирско властелинство: оно је обухватало заокружену област од планина источно од манастира до реке Ситнице, затим издвојене поседе, рибњаке и воденице у Родимљу и на некадашњим језерима око Пауна, села у Доњем Пологу између Тетовске реке и Вардара, као и неколико села у жупама Тополница и Морава. Духовна власт липљанског епископа простирала се и на новоосвојене области Врања, Славишта, Морозвизда и Злетова. Око подизања и живописања нове цркве, као и сређивања правно-имовинског стања на властелинству, старао се тадашњи епископ Игњатије.
После 1321. о Г. нема вести, што говори да је пролазила кроз мирно раздобље захваљујући привилегијама које јој је обезбедио угледни ктитор. Ни у њеној цркви није било промена; једино је пре 1345. у јужном параклису био сахрањен епископ Теодор и над гробом му је насликано опело. У манастиру су била сахрањивана и нека властела, о чему сведоче њихови фрагментовани надгробни споменици. После подизања Српске архиепископије на ранг патријашије (1346) статус митрополије добила је Липљанска епископија, која ће у првој половини XV в. бити називана и грачаничком. Г. је прво страдање од Турака доживела око 1380, када се њен архиепископ Симеон потрудио да обнови све што је било порушено и да новим рукописима попуни оштећену манастирску библиотеку. У немирним деценијама које су уследиле грачанички митрополити су повремено боравили у недалеком, добро утврђеном Новом Брду (неки су тамо били и сахрањени), мада ће у њихову титулатуру оно ући тек у XVI в. O манастиру се бринуо деспот Ђурађ Бранковић и у јужном параклису цркве насликан је 1429. портрет његовог најстаријег и рано умрлог сина Тодора. Када је 1455. Ново Брдо пало у турске руке, митрополит Венедикт Цреповић је напустио Г. и склонио се у Смедерево. Велико грачаничко властелинство се распало, али манастир није био одмах укључен у турски тимарски систем. Тек је у дефтеру из 1487. забележено да се манастир са селом Г. налази у поседу вучитрнског санџак-бега.
До велике обнове манастира дошло је у другој четвртини XVI в., у време митрополита Никанора (1528--1551). Овај образовани митрополит је за своју саборну цркву набављао богослужбене књиге, подстицао друге да их дарују манастиру, наручивао их је или сам преписивао. Никанор је основао у Г. и штампарију, у којој је штампар Димитрије 1539. одштампао Октоих петогласник. На почетку књиге налази се дрворезна представа Г., која показује да је црква тада имала и спољну припрату са звоником, коју је саградио или обновио митрополит Никанор. После обнове Пећке патријаршије (1557) њени предводници су одмах пуну пажњу посветили Г. која им је повремено служила као друго патријаршијско седиште. Њихов најзначајнији подухват представљало је преуређење спољне припрате у седмој деценији XVI в. Њену обнову започео је новобрдски митрополит Дионисије, а завршили су је 1570. патријарх Макарије и херцеговачки митрополит Антоније. С места новобрдског митрополита на патријаршијски престо 1614. дошао је Пајсије (1614--1647), који се о Г. старао неколико наредних деценија: у њој је сазивао црквене саборе, рукополагао нове епископе, прилагао манастиру књиге и иконе и 1620. цркву покрио новим оловним плочама.
Каснија историја Г. је слабије позната. Многобројни урезани записи на фрескама сведоче да је манастир још дуго постојао. Тешки дани су наступили тек у време аустријско-турског рата 1689--1690. Непосредно уочи овог рата (1688) благо Пећке патријаршије је било склоњено у Г., где га је опљачкао турски одметник Јеген-паша. Монаси су напустили манастир у Великој сеоби 1690, од када се прекидају вести о њему. Током целог XVIII в. у Г. се помињу само мирски свештеници, што значи да је служила као парохијски храм. Њена црква је око 1800. много страдала од турског силника Јашар-паше из Приштине. У првим деценијама XIX в. обновљен је манастир у Г. и отада су у њему живела по два-три монаха. Прилике су се нешто поправиле у другој половини столећа, откада је влада у Београду почела да помаже манастире у још неослобођеним крајевима. Црква у Г. је поправљена 1856, 1867. су подигнуте нове и скромне манастирске зграде, мало касније је насликан нови иконостас, а 1874. црква је била покривена лименим плочама. У њој је 1900, по сопственој жељи, сахрањен рашко-призренски митрополит Дионисије. Током I светског рата, у новембру 1915, Г. су опљачкали бугарски окупатори и из ње однели највредније рукописне књиге. Уочи II светског рата средствима београдског индустријалца Ђорђа Роша била је ограђена манастирска порта и саграђен конак на њеној источној страни, у којем од 1946. живи многобројно монашко сестринство.
Архитектура цркве. Грађевина краља Милутина (око 1315--1317) представља једно од врхунских остварења српске и касновизантијске архитектуре. Пројектована је као крстообразно решење око чијег се језгра групишу и с њим складно преплићу околни простори. Њихови облици се неосетно претапају један у други и на врху крунишу с пет купола. Основу цркве чини наос, олтарски простор, унутрашња припрата и опходни бродови, на источној страни завршени параклисима. Наос представља просторно језгро грађевине, чији облик уписаног крста постаје видљив тек на висини спрата изнад припрате. Средишњи део наоса обележавају четири слободна квадратна ступца који носе главну куполу. Наос је отворен према олтару тролучним пролазом с два слободна стуба, а од припрате га дели зид пробијен великим средишњим луком. Бочни зидови наоса појављују се тек у вишим деловима цркве. Широк олтарски простор покривен је квадратном слепом калотом, на источној страни је завршен високом апсидом, а с бочним параклисима га повезују правоугаони пролази. Унутрашња припрата се потпуно отвара према наосу и бочним пролазима, и у њој се налази главни улаз у цркву. Изнад припрате је просторија на спрату, вероватно с функцијом катихуменије, до које се стиже стрмим степеништем усеченим у зид, са улазом у јужном опходном броду. Параклиси на крајевима опходних бродова имају сопствене апсиде и вратима комуницирају с наосом и олтаром.
Средишњи део цркве има наглашено издужене пропорције захваљујући постојању два крста који су постављени један изнад другога, при чему је први већи и има дужину и ширину наоса са опходним бродовима, док је други виши и с краћим краковима. Централна купола с високим тамбуром ослања се преко пандантифа на четири слободна, веома витка ступца, а изнад угаоних травеја уздижу се четири мале куполе. Како би биле доведене у складан однос према главној куполи, оне су значајно издигнуте уз помоћ високих носећих зидова постављених по слици квадрата. Једноставност структуре и добро замишљена конструкција одразили су се у пуној мери на фасадама грађевине. Њено спољашње обликовање изведено је савршено, а са богатством облика који се неосетно претапају један у други скоро на скулпторски начин. Укупном изгледу целине подређени су распоред и облици прозора -- они су на зидовима једноделни, на нижем крсту у виду бифора, а на вишем добијају облик трифора, као што се и лукови и архиволте умножавају навише и ломе испод куполе како би појачали утисак висине и нагласили доминантан положај куполе. Такво пирамидално обликовање још више је допринело истицању силуете грађевине која сва стреми увис. Савршенству обликовања и лепоти грађевине знатно доприноси и употребљени материјал на фасадама: жућкасти камен, црвена опека и беле фуговане спојнице малтера. Њиховим правилним слагањем постигнута је доследност градитељске замисли и зидарског поступка, а посебан ефекат бојеног склада остварен је на профилисаним двоструким архиволтама и на куполама изведеним само од опеке, као и издуженим тимпанонским пољима око отвора, у којима је опека слагана у виду маштовитих декоративних мотива.
Г. оставља изузетан утисак својим оштрим обрисима, степенастим подизањем разиграних маса увис, преплитањем вертикала и полуобличастих или преломљених лукова и колористичким богатством фасада. Она је резултат студиозне техничке замисли и беспрекорног техничког обликовања. Ништа на њој није изведено случајно или неспретно, сувишно или недоречено. Она је врхунско остварење архитектуре раног XIV в., у које су се улила искуства солунског, епирског и српског градитељства доба краља Милутина. Сличности с Богородицом Љевишком у Призрену и са црквом Св. Георгија у Старом Нагоричину, нешто старијим задужбинама краља Милутина, дозвољавају претпоставку да је у њеном подизању учествовао и протомајстор Никола, чије је име сачувано у призренској цркви.
Спољашња припрата није била део првобитне градитељске замисли Г. и није извесно када је саграђена. Судећи по томе што су овакве отворене припрате биле подизане око средине XIV в., помишља се да је и Г. добила спољну припрату у овом столећу, што је тешко доказати. Ако је на њеном месту и постојало неко слично постројење, оно је било темељно обновљено у првој половини XVI в., у време митрополита Никанора. Припрата је сигурно постојала 1538, што се закључује по изгледу цркве на дрворезу у грачаничком Октоиху. Она је тада имала и висок звоник у средишњем делу. Можда је због његовог рушења припрата била знатно оштећена око средине XVI в., па је пре 1570. обновљена (без звоника) залагањем митрополита Дионисија и других предводника Српске цркве. Степен те обнове најбоље показује спој два слоја живописа из овог столећа. Припрата је прислоњена уз Милутинову грађевину и има правоугаону основу, док јој масивни ступци у западном и источном делу изнутра дају тробродни изглед. Њен средњи део покривен је калотом, а остали травеји полуобличастим сводовима. Припрати из Никанорових времена упечатљив изглед давали су дводелни отвори који полазе од темељног сокла и који су грађевину чинили лаком и прозрачном. У обнови пре 1570. ови велики отвори били су зазидани и са унутрашње стране осликани. Дозидани делови су 1957--1964. уклоњени, а скинуте фреске пренете у манастирску ризницу, што се показало као рђава рестаураторска интервенција, због чега су, тридесетак година касније, отвори поново -- као привремено решење -- затворени металним и застакљеним решеткама. Мада се спољна припрата доста разликује од старије Милутинове цркве, она не нарушава њену лепоту, захваљујући мешовитом зидању каменом и опеком, те сликовитим низањем стубаца, колонета и аркадних венаца на фасадама.
Зидно сликарство. Црква краља Милутина осликана је 1320--1321. и њене фреске су највећим делом добро сачуване. Њихов програм је један од најбогатијих и најсложенијих у уметности православног света XIV в. Његову посебност у највећој мери одредили су посвета цркве Богородици, катедрални карактер храма и чињеница што је црква била краљева задужбина. На фрескама се осетио и јак утицај литургије, како у њиховој иконографији тако и у распореду многобројних циклуса и појединачних представа.
У олтарској апсиди су насликани Богородица Шира од небеса и арханђели Михаило и Гаврило, ниже су Причешће апостола, допојасни ликови архијереја и Служба свете литургије. Калоту олтара заузима Вазнесење, а на зидовима се налазе циклус Богородице и више старозаветних тема. У главној куполи приказано је попрсје Христа Пантократора окружено Небеском литургијом, ниже су фигуре пророка, на пандантифима четворица јеванђелиста и између њих нерукотворени Христови ликови. Сводове и лунете поткуполног крста заузимају композиције Великих празника, док се на зидовима, одозго надоле, ређају опширни циклуси Христових прича, поука и чуда, његових страдања и посмртних јављања. На западном зиду опширно је приказано Богородичино Успење. Ниже појасеве у наосу испуњавају допојасни ликови четрдесет севастијских мученика и стојеће фигуре ратника, лекара, мученика и других светих. Међу њима је угледно место добио Св. Игњатије, имењак липљанског епископа у чије је време саграђена и осликана Г. На ступцима су насликане Благовести, старозаветни пророци и праведници, као и почетак црквеног Календара. Опходне бродове испуњавају Календар и ликови светих мученика и мученица, од којих су Марина и Петка пресликане 1570. У централном пролазу према припрати насликани су ктитор цркве, краљ Милутин, с храмом у рукама, и његова супруга краљица Симонида, како одозго примају круне из руку анђела.
Унутрашња припрата има такође опширан сликани програм. У малим куполама изнад западних травеја налазе се ликови јеванђелиста Марка и Матеја и испод њих фигуре старозаветних праотаца и пророка. На сводовима су насликане календарске сцене, Рука Господња с душама праведних и испод ње Христос Страшни Судија. Цео западни и северни зид заузима представа Страшног суда. На источном зиду су две старозаветне теме и монашки портрети краља Уроша I и краљице Јелене, којима Христос Емануило пружа монашке ризе. На јужном делу овог зида насликана је Лоза Немањића, у којој су приказани Стефан Немања и сви његови потомци (изузев Стефана Дечанског) до краља Милутина, којем Христос преко анђела шаље владарске инсигније. У просторији изнад припрате (катихуменији) сачувано је само неколико фресака, углавном светих монаха и старозаветних првосвештеника.
Мале куполе изнад параклиса садрже ликове јеванђелиста Луке и Јована, небеских сила и светих епископа. У апсиди северног параклиса насликани су Јован Претеча и Служба свете литургије, а на њиховим зидовима циклус Св. Николе, којем је посвећен параклис, као и ликови светих монаха. Апсиду јужног параклиса заузимају Богородица и Служба свете литургије, док је на зидовима већи број јеванђељских и неколико старозаветних сцена, Визија Петра Александријског и више појединачних ликова светих монаха и песника. У аркосолијуму је касније насликано Опело липљанског епископа Теодора, а у вратима према наосу -- портрет Тодора Бранковића (1429). Вероватно крајем XIV в. на западном зиду параклиса исписана је повеља Г. краља Милутина.
Добро сачуване фреске у Г. импонују не само великим бројем тема и одличним распоредом у сложеном простору храма него и иконографском и ликовном обрадом. У том погледу најзанимљивије су зидне слике у олтару цркве, Силазак у ад, Успење, Страшни суд и историјски портрети у ктиторској композицији и Лози Немањића. Цркву је осликао Михаило Астрапа са сарадницима, који су за краља Милутина претходно радили у Богородици Љевишкој у Призрену, Св. Прохору Пчињском, Старом Нагоричину и Краљевој цркви у Студеници. У односу на ове споменике, Г. обилује већим бројем фресака, сложенијом иконографијом, академизованијим цртежом и нежнијим прозрачним бојама.
Фреске у спољној припрати слабије су очуване. Потичу из прве половине XVI в. и из 1570. Од старијих фресака преостали су делови Богородичиног акатиста и композиције Во гробје плотски, Христос анђео Великог савета и Крштење, све с грчким натписима. Фресака из 1570. има знатно више, а најбоље су сачувани Богородица с Христом и анђелима окружена пророцима, свети монаси, апостоли, српски светитељи Симеон, Сава, Арсеније, Јоаникије и Јефрем, Опело митрополита Дионисија, балкански пустиножитељи Јован Рилски, Прохор Пчињски и Гаврило Лесновски, као и две теме настале под руским утицајем -- Покров Богородице и О тебје радујет се. Сликари ових фресака претходно су радили у припрати Пећке патријаршије, у манастиру Бањи и у Богородичиној цркви у Студеници, а предводили су их зографи Андреја и Лонгин, у то време најбољи сликари код Срба. Својим добрим квалитетима фреске у Г. припадају најзначајнијим сликарским остварењима из времена турске власти.
Библиотека. Некада богата манастирска библиотека сада поседује само тридесетак рукописа, потпуних или са само понеким сачуваним листом, док их је већи број крађом, поклонима или на друге начине доспео у библиотеке и музеје Софије, Москве, Санкт Петербурга, Беча, Загреба, Београда, у Хиландар, Дечане и друге манастире. Књижни фонд почео је да се осипа већ уочи Косовске битке, када су приликом једног турског напада изгореле књиге у манастирском пиргу, па је архиепископ Симеон 1383. започео обнављање библиотеке. Тада је у Г. било преписано више минеја, јеванђеља, апостола и триода, од којих се данас у њој налази само покоји лист. Од њихових писара познат је једино монах Никодим. Богатији сликани украс има једно Четворојеванђеље из треће четвртине XV в. У Г. је обновљен преписивачки рад у првој половини XVI в. залагањем митрополита Никанора (из његовог времена у библиотеци су сачувана три Минеја -- за октобар, јун и август), који је 1539. овде штампао и Октоих од петог до осмог гласа. Књиге су Г. прилагали и пећки патријарси Герасим и Пајсије и новобрдски митрополит Василије, у чије је време (1576) преписан и Минеј служабни за месец јун, који је с неким другим рукописима доспео у манастир Хиландар. Данас се од рукописа из друге половине XVI в. у грачаничкој библиотеци налази само пет књига или њихових одломака.
Иконе. Најстарије иконе у Г. потичу из XVI в.: то су две велике доста оштећене престоне иконе Христа и Богородице, настале у време митрополита Никанора или мало пре њега. Иконостас је пред крај XVI в. добио проширени Деизис, од којег су у манастиру сачуване само иконе Христа и апостола Петра, Луке и Томе. Иконостас је 1620/21. био надвишен великим дуборезним и осликаним крстом, који је Г. поклонио патријарх Пајсије, и који се још увек налази на своме првобитном месту.
Од икона које се чувају у ризници најлепше су две настале поруџбином митрополита Никанора: Богородица с Христом и пророцима и Христос са апостолима, на чијем је доњем делу насликана симболична Никанорова хиротонија. Одличан дуборезни рад представљају царске двери митрополита Дионисија из 1564, које су са Никаноровим иконама пренете 1989. на нови иконостас у цркви. С краја XVI или почетком XVII в. потичу две иконе Недреманог ока (једна с дуборезним оквиром) и житијна икона Св. Николе, дар неког Недељка. Митрополит Виктор је 1607/08. наручио житијну икону Св. Февроније, на којој је насликан и његов портрет. За патријарха Пајсија 1625. направљен је још један иконостасни крст сличан ономе из 1620/21, а његов дрворезбар био је јеромонах Стефан. Из XVII в. потичу и иконе Ваведења, Богородичиног циклуса са Успењем и Христа на црвеној подлози. Од неколико руских икона у манастиру најлепша је једна мала Богородица с Христом из XVIII столећа.
Последња сликарска дела у Г. настала су у XIX в., а представљају радове галичких зографа. Један од ових зографа је у другој половини столећа насликао нови иконостас у цркви са иконама Богородице, Христа, Јована Претече и дванаесторице апостола, сасвим скромних уметничких вредности. Године 1849. насликане су иконе Христа и Богородице које понављају изглед Никанорових икона из прве половине XIX в., али су изведене јарким бојама и у ретардираним барокним облицима.
Б.ранислав Тодић
У народној епској поезији Вукове збирке помиње се увек у вези с Немањићима. Место је сабора на којем се води расправа о томе „куд´ се ђеде цар Немање благо". Расправа је значајна, с једне стране, као потврда постојања високо развијене српске правне државе: „Збор зборила господа ришћанска/ код бијеле цркве Грачанице", с друге, као похвала улагању у културне, духовне вредности (Вук II, 23 и 24). „Грачаница на Косову равном" (Вук II, 35), део је епског каталога задужбина. У Пјеванији Симе Милутиновића (88 и 118) Г. је име реке у Никшићима, по којој се зове цела жупа.
Н.ада Милошевић Ђорђевић
ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, „Грачаничка повеља", ГСНД, 1928, 3; С. Радојчић, „Грачаница", ХД, 1938, IV--1; Р. М. Грујић, „Прва штампарија у Јужној Србији 1539. године на Косову Пoљу у манастиру Грачаници", ГСНД, 1939, 15--16; В. Мошин, „Рукописи мамнастира Грачанице", Старине Косова и Метохије, 1961, 1; Р. Ивановић, „Земљишни поседи грачаничког властелинства", ИЧ, 1961, 11; Р. Љубинковић, „Две грачаничке иконе са портретима митрополита Никанора и митрополита Виктора", Старинар н. с., 1966, 5--6; С. Радојчић, Старо српско сликарство, Бг 1966; В. Кораћ, „Грачаница: простор и облици", Зборник Светозара Радојчића, Бг 1969; S. Ćurčić, Gračanica: King Milutin´s Church and Its Place in Late Byzantine Architecture, University Park -- London 1979; М. Јанковић, „Липљанска епископија и Грачаничка митрополија", ИЧ, 1983, 29--30; С. Ћурчић, Грачаница: историја и архитектура, Бг 1988; Б. Тодић, Грачаница: сликарство, Бг 1988; Б. Живковић, Грачаница: цртежи фресака, Бг 1989; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; С. Секулић, Грачаница, Грачаница 2015.
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)