ГРАБАР, Андреј

ГРАБАР, Андреј, историчар уметности (Кијев, 26. VII 1896 -- Париз, 3. X 1990). Школоваo се у Кијеву, Петрограду и Одеси где су на њега пресудно утицали Н. П. Кондаков, Ј. Смирнов и Д. Аjналов. Од 1920. до 1922. инвентарише бугарске средњовековне споменике у Археолошком музеју у Софији. У Француску прелази 1922. где ради као лектор за руски језик на Универзитету у Стразбуру, а његово научно усавршавање прате Г. Мије и П. Пердризе. Звање доктора наука стекао је 1928, када објављује две дисертације: једну посвећену средњовековном религиозном сликарству Бугарске (La peinture religieuse en Bulgarie au Moyen Âge), а другу оријенталним утицајима на иконографске и стилске карактеристике бугарских и српских илуминараних рукописа (Recherches sur les influences orientales dans l'art balkanique), међу којима објављује и Призренско јеванђеље из XIII в., изгорело у бомбардовању Београда 1941, и Роман о Александру из XIV--XV в. На Универзитету у Стразбуру предаје историју уметности (1928--1936), византијску уметност и цивилизацију. Наследио је Г. Мијеа на катедри за Византијско хришћанство и хришћанску археологију на Практичној школи виших студија у Паризу (1937--1966). Био је професор ранохришћанске и византијске археологије на Француском колеџу (1946--1966). Његове семинаре похађали су и В. Ј. Ђурић, В. Кораћ, Ј. Максимовић и Г. Бабић. Учествовао на семинарима Думбартон Оукс центра за византијске студије (1949--1961). Један је од оснивача и уредник (1945--1978) часописа Cahiers Archéologiques, Fin de l'Antiquité et Moyen Age и серије монографија Bibliothèque des Cahiers Archéologiques. Почасне докторате доделили су му универзитети у Принстону, Упсали и Единбургу. Члан француске Академије постаје 1955, а био је и инострани и дописни члан многих националних Академија, међу којима и САНУ.

Осим ранохришћанске, византијске и уметности и архитектуре словенских народа, Г. је истраживао и европску средњовековну, јеврејску и исламску уметност, те естетику, култове и однос литургије и уметности. Посебно су значајне његове синтезе: L'empereur dans l'art byzantin (Paris 1936), Martyrium: recherches sur le culte des reliques et l'art chrétien antique (Paris 1943, 1946), L'iconoclasme byzantin: dossier archéologique (Paris 1957) и Christian Iconography: a Study of its Origins (Prinston 1968). Г. је српску средњовековну уметност уврстио у прегледе византијске и средњовековне уметности источне Европе. Објавио је више студија о иконографским и стилским карактеристикама српског иконописа и фреско-сликарства. Заједно са Т. Велманс написао је монографију о сликарству Сопоћана (Gli affreschi della chiesa di Sopoćani, Milano--Ginevra 1965).

ДЕЛА: Византија: византијска уметност средњега века: (од VIII до XV века), Н. Сад 1969; Средњовековна уметност источне Европе, Н. Сад 1969.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Бабић, „Сећање на Андре Грабара", Старинар, 1992/1993 (1994), XLIII--XLIV; Б. Тодич, „А. Н. Грабар, его изучение сербского средневекового искусства и его роль в формировании современной сербской истории искусства", у: Древнерусское искусство: Византия и Древняя Русь -- К 100-летию Андрея Николаевича Грабара (1896--1990), СПб 1999.

Д.убравка Прерадовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)