ГОТИ

ГОТИ, народ састављен од велике групе неиздиференцираних германских племена која су почетком нове ере из Скандинавије кренула на југ, ка европском копну. На новим територијама око ушћа Висле задржали су се до средине II в., када су се поново упутили ка југу, да би се око 230. настанили у областима јужне Русије. До коначне поделе на Источне Г. (Остроготи) и Западне Г. (Визиготи) дошло је за време цара Клаудија (268--270). Током контаката са Римљанима, колонистима из Дакије и заробљеницима из пљачкашких похода у северном делу Мале Азије и Дакији, Г. су примили хришћанство и то у аријанском облику. У време и после Никејског сабора, на којем је 325. одбачена Аријева јерес, већи део Г. био је покрштен у аријанство, а готски епископ Улфила, који је створио готско писмо и превео Свето писмо, наставио је и после Никејског сабора да шири аријанство, па је око 350. морао са делом Г. да пребегне преко Дунава у Тракију. Продори Г. на Балкан започели су у лето 268, када су они, заједно са суседним Херулима и Пеуцинима, кренули дуж црноморске обале, прешли Хелеспонт и наставили према Грчкој. Тако су заобишли римски лимес и нашли се дубоко у унутрашњости Царства. Цар Клаудије је напустио Рим и упутио се на балканско војиште. До главног сукоба Римљана и Г. дошло је код данашњег Ниша, античког Наиса (Naissus). Побивши око 50.000 Г., Клаудије је извојевао велику победу, а заробљенике је примио у своју војску или као колоне населио у Тракију, Мезију и Македонију. Овом значајном победом Клаудије је заслужено понео титулу Готски (Gothicus).

Током следећих деценија долазило је до спорадичних сукоба Римљана са Г. Убрзо после смрти цара Валентинијана I 375, када је власт у Римском царству остала у рукама његовог брата и савладара Валенса и сина Грацијана, Г. су катастрофално поразили римску војску у бици код Хадријанапоља 378. Тада је погинуо и цар Валенс, а у расулу које је наступило после битке, Г. су преплавили Балкан. Готски народ се поделио на више група; Визиготи су око 380, са Фритигерном на челу, кренули ка Тесалији, а затим продрли до Епира и Ахаје на Пелопонезу. Теодосије, војни командант Мезије и цар од 380, успео је да потисне Г. преко Балкана. Теодосијев савладар Грацијан се упутио према Панонији и са Г. је склопио уговор (foedus), препустивши им неке области Паноније за насељавање, уз обезбеђивање намирница. Други цар, Теодосије, склопио је уговор са Атанариком, ривалом Фритигерна, а после мира склопљеног 382, Визиготи су добили трачку дијецезу за насељавање.

Око 400. дошло је до покрета разних група Г. преко Паноније. Наиме, после Теодосијеве смрти, Г. су кренули ка Константинопољу, нашли се пред зидинама града и у самој Грчкој, те је источни двор морао да их призна за савезнике и препусти им Епир за насељавање. Већ 401. они су напустили Илирик и, преко Мезије и Паноније, под вођством Аларика, кренули према Италији. Стигле су и нове групе Г., од којих су многи остали у Панонији. Г. који су дошли у Италију опсели су 402. Милано (Mediolanum), а после пораза Аларик је са војним командантом Италије, Стилихоном, склопио уговор и населио свој народ на доњој Сави. У другом походу на Италију и Рим Аларику се придружио и брат његове жене Атаулф. Ови походи су довели у незгодан положај Сирмијум (Sirmium), данашњу Сремску Митровицу, и друге градове у Панонији, јер су везе са Италијом биле прекинуте, док су се Г. населили у аграрним областима провинције. Ипак, Сирмијум је остао у области над којом је административно и војно Константинопољ бар номинално имао власт.

Прикључивши се Г. у њиховим нападима на римске територије на доњем Дунаву и Балкану, Хуни су око 400. у великим групама кренули на Запад. Како нас обавештава историчар Приск, 30-их година V в. они су се већ налазили на левој обали Дунава насупрот Дубравице (Margum). Деценију касније дунавски лимес је пред њиховим налетима почео да попушта, а, како извештава Марцелин Kомес, огромно мноштво Хуна је 441. упало у Илирик и освојило градове Сингидунум (Singidunum), данашњи Београд, Наис и многе друге. Највероватније је одмах после заузимања Сингидунума пао и Сирмијум, а 442. опустошена је Тракија, заједно с Илириком.

Сирмијум није остао под хунском влашћу дуже од једне деценије. Убрзо после Атилине смрти 453. хунска држава је доживела слом, а племена у Подунављу, која су признавала хунску власт, осамосталила су се и покушала да заузму земље у којима би се населили. Гепиди су заузели области на Тиси и постали суседи Царства, а групе Хуна које су остале у Подунављу признале су власт Константинопоља. Остроготи су затражили дозволу од цара Марцијана да се населе у Панонији, што им је овај одобрио, склопивши с њима уговор по којем су они били обавезни да бране римске границе од других племена. Остроготе су водила три брата, Валмер, Видимер и Тиудимер, који су у Панонији имали засебне територије, чије је границе данас тешко дефинисати. Јужним делом Паноније највероватније је управљао Валамер, који је погинуо у бици коју су сва три брата водила против уједињених Скира и Свева. По његовој погибији, заменио га је Тиудимер, којем су, по свој прилици, припале области којима је управљао Валамер. Одатле, из данашњег Срема, кренуо је у битку против Сармата Тиудимеров син Теодорих, освојивши 471. Сингидунум. Теодорих је још као дете био послат у Константинопољ, одакле се вратио да би напао Сармате. Али, иако су успешно бранили Панонију од разних племена, Остроготи су, уколико не би добили трибут од Источног царства, упадали у Илирик и пљачкали га. Под притиском Скира, Свева и других племена, Остроготи су 473. напустили Панонију. Један њихов део отишао је на запад, док су Тиудимер и Теодорих ушли у Илирик и преко Наиса и Грачанице, римске Улпијане (Ulpiana) продрли далеко на југ, пустошећи све пред собом. Цар Лав I био је принуђен да им дозволи да се населе у Македонији. Земље у Панонији, које су напустили Остроготи, заузели су Гепиди, преузевши власт и нaд Сирмијумом.

После лутања по Балкану, Остроготи су се, под вођством Теодориха, упутили ка Италији. У Панонији су се сукобили са Гепидима и, победивши их на реци Улка, наставили свој победоносни налет, који се завршио стварањем властите државе у Италији. Сматрајући Панонију својом земљом, легитимно добијеном од Источног царства, Теодорих је 504. упутио свог војсковођу Питзију да истера Гепиде. Гепидски краљ Трасарик био је принуђен да се повуче у Дакију, а Панонија са Сирмијумом присједињена је Теодориховој држави. Како је Панонија номинално припадала Источном царству, њено присједињавање Теодориховој држави изазвало је негодовање цара Анастазија I, мада је до сукоба дошло тек касније, 505, када је Теодорих стао на страну Мунда, команданта пљачкашких банди на средишњем Балкану. Непријатељства су трајала све до 510, када је закључен мир, по којем је Теодорих задржао власт у целој Панонији, осим на територији града Басиjане (Bassianae) код Доњих Петроваца, који је остао под контролом Источног царства. Ради организовања управе у Сирмијуму, Теодорих је већ 507. именовао конзула Колосеу, чија је дужност била да војно заштити и административно организује Панонију. Како нам показује налаз Теодориховог новца, кованог у име Јустина II између 518. и 526, а нађеног током ископавања стамбеног комплекса уз северни бедем Сирмијума (локалитет 21), у граду је обновљен рад ковнице новца. То се догодило у периоду између 504. и 518, судећи по Теодориховој четвртсиликви из Сиска (Siscia), кованој у име Анастазија I, која, као и примерак из Сремске Митровице, носи ознаку сирмијумске ковнице. Током свог боравка у Сирмијуму, Остоготи су за свог патрона прихватили сирмијумску мученицу Анастасију, страдалу у прогонима хришћана 304. За време њихове управе градом, мошти ове мученице су из Сирмијума пребачене у Константинопољ, где су између 468. и 470. похрањене у цркви Анастасис (Васкрсење), у којој се на празничне дане читала Библија на готском језику. Верни аријанском обреду, Г. су култ сирмијумске мученице пренели и у Равену, где се око 550. помиње црква Св. Анастасије готског обреда, дакле аријанска.

Теодорих и његов наследник енергично су бранили своје поседе у Панонији, док је Византија покушавала да их потисне. У тој намери Анастазије I је, око 512, у источном Срему населио Херуле. Уз прећутно одобравање Источног царства, они су, заједно са Гепидима, 528. покушали да освоје Сирмијум. Остроготски војсковођа Витигес је одбио напад и, гонећи Херуле и Гепиде, ушао је на византијске територије у Илирику, али се на крају ипак повукао у Панонију. Источно царство је накратко 535. успело да поврати Сирмијум, да би га већ следеће године освојили Гепиди. Источни Г. су били приморани да напусте Панонију и Приморје, а две деценије касније Јустинијановом војсковођи Нарзесу пошло је за руком да 554. дефинитивно уништи готску краљевину. Тиме се практично завршава њихова политичка историја.

Археолошки налази који се могу приписати Г. су релативно многобројни, али је њихову материјалну културу веома тешко посматрати одвојено од хунске и, касније, гепидске, дакле културе народа са којима су били у тесним међусобним контактима. Раном таласу готског насељавања Балкана, из времена хунске доминације у северном Подунављу, припада гробни налаз из села Вајуга код Кладова. Међу прилозима сахрањеној девојчици истиче се пар сребрних позлаћених фибула са троугаоном главом и пунцираним звездастим украсима, које овај гроб датују у период између 400. и 450. Остали остроготски налази, концентрисани у долинама Дунава, Саве и Драве, такође припадају гробним целинама. Из друге половине V в. су источноготска некропола из Старог Костолца (Viminacium), у којој су констатовани и трагови романизованог домородачког становништва, као и налази из београдског Горњег града (Singidunum). Остроготске провенијенције је и велика фибула од сребрног искуцаног лима, полукружне главе и ромбичне ноге, нађена у Гроцкој. Фибуле истог типа откривене су и у Колуту, Белом Манастиру и Илоку. Трећи тип фибула које се везују за Остроготе су масивне ливене фибуле од сребра, позлаћене, украшене техником дубоког урезивања -- ровашења, с умецима од тамноцрвеног полудрагог камена алмандина. Имају полукружну главу са више прстастих испуста. Налази из Сирмијума и Остружнице припадају том типу фибула, које могу да припадају и гепидским сахранама. Међу делове ношње из остроготских гробова спадају и појасне копче ливене изједна или спојене шарниром с оковом, кожне торбице с украсним оковима, а од накита налазе се минђуше са полиедарском главом, огрлице и перле од различитог материјала, привесци и наруквице -- украси већином римског порекла, а у употреби код различитих германских племена. Сматра се да су готске жене у V и VI в. носиле пар фибула на раменима и копчу на појасу или само један од ова два типа украса, док су током VI в. хаљину причвршћивале само фибулом на једном рамену. Како показује налаз спирално увијеног прстена из гроба девојчице у селу Вајуга, жене су косу чешљале у плетенице, причвршћене оваквим прстеновима -- витичаркама. За разлику од гробова осталих Германа, мушки гробови Г. не садрже оружје.

ИЗВОРИ: L. Dindorf (ур.), Prisci fragmenta, Lipsiae 1870; Th. Momsen (ур.), Iordanis Getica, Monumenta Germaniae Historica, Auctores antiquissimi, V/I, Berolini 1882; Th. Momsen (ур.), Marcellini comitis Chronicon, Chronica Minora Monumenta Germaniae Historica, Auctores antiquissimi, XI, Berlin 1894.

ЛИТЕРАТУРА: L. Schmidt, Die Ostgermanen, München 1941; Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, Сеоба народа, Земун 1962; M. Mirković, „Sirmium -- its History from the I Century A.D. to 583 A.D.", у: V. Popović (ур.), Sirmium, I, Bg 1971; Д. Мркобрад, Археолошки налази сеобе народа у Југославији, Бг 1980; В. Поповић, „Украсни делови ношње и накит од сребра у периоду Сеобе народа", у: И. Поповић (прир.), Античко сребро у Србији, Бг 1994; Н. Зечевић, Византија и Готи на Балкану у IV и V веку, Бг 2002.

Ивана Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)