ГOСТОПРИМСТВО

ГOСТОПРИМСТВО, традиционални обичај указивања посебне почасти госту, познат код Срба и других словенских народа. Раширено у свим српским крајевима, г. није указивано само познаницима и рођацима него и непознатим особама. За разлику од понеких вароши поред Саве и Дунава у којима је било крчми, путник којег би мрак затекао у селу затражио би, како пише Вук Караџић, да преноћи у кући најбољег домаћина. У случају да не би могао да га прими, упутио би га где би могао наћи конак. Сваки домаћин радо је пружао конак сваком путнику, угостио би га као свога пријатеља, а уколико би се догодило да у кући нема ракије или чега другог, позајмљивао је од суседа само да би испоштовао обичај г. Поједине газдинске куће имале су госте готово сваког дана. Гост је под заштитом заједнице у коју је дошао, јер се према друштвеним и религијским правилима сматра привремено њеним чланом. Осим смештаја у кући и хране њему је гарантована неповредивост и обезбеђена животна сигурност. Са друге стране, и гост се морао придржавати утврђених норми, па се г. сматрало и друштвеним правилом које је добило и своје обичајне одлике. Од тренутка примања госта, домаћин се морао придржавати правила г., као што је и гост био обавезан да сходно тим правилима усклади своје понашање док не напусти кућу у којој је нашао г. Природна неповерљивост и ксенофобичност према непознатом страном лицу превладавана је поштовањем успостављених друштвених и религијских норми које су регулисале г. Изражавајући веровање да у госту може бити прерушено наднаравно биће или човек с натприродним одликама, домаћин је настојао да са њим оствари блиску везу, а свечани дочек с хлебом и сољу био је ритуал којим је та веза симболично и свечано потврђивана. Регулисано обичајним правилима, прихватање госта се укоренило у народној традицији и постало друштвена, морална и света религијска обавеза, па је ускраћивање г. сматрано великим грехом. У народним предањима истиче се како богате који су одбили госта стиже казна осиромашења, а како се сиромаси који су указали г. награђују богатством. Потенцирано христијанизованим веровањем, оличеним пословицом да „тамо где гости хлеб не једу, ту ни Бог не помаже", обичај г. у традиционалном друштву је имао обавезујући карактер. Г. се морало поштовати, а према госту се опходити на прави начин и на његово највеће задовољство. Зато се госту давао најбољи смештај, нуђена су му најбоља јела и пића, а обичај је налагао да му се укаже и посебна част тако што му је чак стављана на располагање и жена из куће. Г. није израз примарне симпатије према другом и непознатом, а настало је из страха од негативних последица ускраћивања конака госту, али и из потреба за комуникацијом, знатижељом и потврдом социјалног статуса. Друштвене, економске и културне промене утицале су да г. из сфере приватног пређе у сферу јавног живота. Премда су законски принципи заменили обичајна правила, а изграђене гостионице и механе замениле некадашње гостинске собе и куће, у српској култури су сачувани корени традиционалног г.

ЛИТЕРАТУРА: И. Јелић, Постанак и разлог вршења гостопримства, Цт 1931; Б. Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, Бг 1960; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; В. Ст. Караџић, Етнографски списи, Бг 1972; Социолошки лексикон, Бг 1982; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; В. Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора 1910--1924, Бг 1994.

Б. Јовановић