ГОСПИЋ

ГОСПИЋ, град и средиште истоимене општине у Хрватској, у Личко-сењској жупанији, у Лици, изграђено у флувио-крашком Личком пољу (дугом 38 км, широком до 15 км, површине 465 км^2^), подно североисточних падина Велебита. Налази се на око 565 м н.в., уз речицу Новчицу, која се низводније улива у понорницу Лику. Центар је на левој, северној, страни реке, а од њега се главне улице зракасто шире у свим правцима. Железничка станица је на другој страни реке, око 2 км удаљена од центра. И поред релативно периферног положаја Г. је повезан са широм околином. Има железничку станицу на прузи Загреб--Книн--Сплит. Асфалтним путевима повезан је са Карлобагом, преко велебитског превоја Оштрајска врата (927 м н.в.) са Карловцем, преко Плитвичких језера са Книном и др. Бржи развој омогућила му је градња железничке пруге 1925. Има субалпску климу. Г. је најзначајније насеље Лике, које је почело да се развија после повлачења Турака 1694, када је и постао управни центар Лике, седиште личког штаба Војне крајине (седиште Личке пуковније и Личко-крбавске жупаније). Насеље је 1857. имало 1.658, 1910. 3.275, а 1948. 4.204 становника. До 1991. овај број је порастао на 9.025 лица (Срба 36%, Хрвата 55,5%). Грађански рат је довео до депопулације и промене етничке структуре па је 2001. пописано 6.088 лица (3,9% Срба и 93,4% Хрвата). У Г. је 2011. живео 6.561 становник, а етничка структура није позната. Г. је највеће насеље Лике, њен економски и културни центар. После II светског рата у њему су се развијали дрвна и прехрамбена индустрија (прерада меса), услужно занатство, образовне, културне, здравствене, социјалне и управно-административне функције. Православни храм посвећен Св. Георгију подигнут је 1785. у барокном стилу, али су га усташе уништиле током II светског рата. Нови храм под истим именом изграђен је 1964, али је у рату 1991--1993. и он порушен.

М. Грчић

У повељи угарског краља Беле IV из 1263. Г. се помиње под именом Касег, а касније Касези. Крајем XV и почетком XVI в. продором Османлија насеље је разорено и напуштено. Од 1527. тај простор је у поседу ага Сенковића, који су изградили мању тврђаву и уз њу населили муслиманске породице, а насеље је носило назив Нови. Име Г. се први пут спомиње 1574. као ознака за земљиште. Подручје данашњег Г. је под османском влашћу остало до 1689, када прелази у посед Хабзбуршке монархије. Његов плански развој почиње 1733, када је постао средиште Личке регименте. Након укидања Војне крајине 1881. средиште је Личко-крбавске жупаније (1881--1918). У југословенској краљевини био је средиште котара, а у НДХ Велике жупе Лике и Гацке. Усташка власт је у Г. формирана одмах по проглашењу НДХ (10. IV 1941). Већ сутрадан почела су отпуштања са посла, затварања и убијања локалног српског становништва. Италијани успостављају војну и цивилну власт 14. априла и у граду остају до 18. маја, када је потписан Римски уговор између Италије и НДХ. У периоду од 11. априла до 20. августа 1941. у Г. је постојао концентрациони логор, састављен од два објекта, Окружног суда и Овчарске станице. Сабирно-транзитног карактера, припадао је систему логора у оквиру којег су били Јадовно на Велебиту и Слана на Пагу. То је био први систем логора установљен на територији НДХ, у који су довођени већином Срби, из свих крајева новоформиране државе. У логору је дневно могло боравити између 2.500--3.000 људи, а како би се ослобађало место за нове затворенике који су сваког дана пристизали, они су даље отпремани у логоре смрти Јадовно на Велебиту, Слана и Метајна на Пагу, збирни логор Овчару, сабиралиште на железничкој станици у Г., помоћни логор Ступачиново код Башких Оштарија и многобројне јаме по Велебиту. Јачање устанка на подручју Лике, Кордуна, Баније и Книнске Крајине допринело је повратку италијанских трупа, услед чега је дошло и до гашења овог система логора. Преостали заточеници су транспортовани у Јастребарско и Јасеновац. Процењује се да је у комплексу логора Госпић--Јадовно--Паг убијено 40.123 људи, од чега 38.010 Срба и 1.988 Јевреја. Италијанске трупе су у Г. остале до 21. III 1943. Након повлачења Италијана град је у неколико наврата био под партизанском опсадом. Коначно је ослобођен 4. IV 1945. дејством 20. и 26. дивизије 4. армије Југословенске армије. На почетку грађанског рата у јесен 1991. хрватска војска и полиција одводиле су грађане српске националности из њихових кућа и затим их ликвидирале. Убијено је најмање 123 људи. У септембру 1993. у најближој околини Г. (у Медачком џепу) почињен је масовни злочин над српским становништвом у селима Дивосело, Читлук и Почитељ. Том приликом убијено је 88 Срба, а села су потпуно уништена по методу „спржене земље". У граду постоје кула аге Сенковића из XVII в., касарна из 1767, каснобарокна жупна црква Навјештења блажене дјевице Марије из 1780. и капеле Св. Ивана Непомука и Св. Марије Магдалене. Српску православну цркву светог великомученика Георгија (1785) спалиле су усташе током II светског рата. На њеном месту подигнута је 1964. нова црква, уништена до темеља 1992.

М. Гулић

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава, 31. ожујак 1991. Становништво према народности по насељима, Зг 1992; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, III, Бг 1972; Котар Госпић и Котар Перушић у Народноослободилачком рату 1941--1945, Карловац 1989; С. Павичић, Сеобе и насеља у Лици, Госпић 1990; С. Милеуснић, Духовни геноцид, Бг 1997; М. Булајић, Јасеновац, усташки логори смрти српски мит? Хрватски усташки логори геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима, Бг 1999; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004; Ђ. Затезало, Јадовно. Комплекс усташких логора 1941, I--II, Бг 2007.