ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ, град на јужној периферији Шумадије, у Такову, смештен око реке Деспотовице (слив Западне Мораве), која протиче источном периферијом града. Центар је општине, површине 836 км^2^², у којој су 63 насеља са укупно 44.406 становника (2011), а у граду је живело 54,5% општинске популације. Главна комуникација је магистрални пут из Београда, који 16 км јужније долази до долине Западне Мораве где се рачва према западу (Краљево, Крушевац, Косовска Митровица) и према истоку (Чачак, Ужице, Вишеград, Подгорица). Код Г. М. се од њега одваја неколико путева локалног значаја. Насеље је изграђено по плану, у проширеном делу долине Деспотовице, на висини 300--400 м н.в. Првобитно је имало правоугаону основу и решеткаст распоред улица, али се каснијим растом централни део Г. М. проширио по долинским странама, док су се североисточна и јужна периферија издужиле уз долину и путеве. Г. М. је младо насеље. Одлуком кнеза Александра Карађорђевића од 5. I 1853. у атару села Брусница основана је „окружна варош" Деспотовица, данашњи Г. М. (савремено име добила је по Милану Обреновићу, брату кнеза Милоша). Развој насеља у почетку је био спор и 1921. оно је имало 2.186 становника. Бржи развој настаје после II светског рата, посебно између 1961 (4.492 становника) и 1991 (22.432 становника). То време се поклапа с оснивањем неколико значајних предузећа, као што су Пољопривредно-индустријски комбинат „Таково" (основан 1962), „Типопластика" (1959), фабрика аутоделова (1961), фабрика конфекције (1958), фабрика лекова (1956), млекара и др. Године 2011. град је имао 24.216 становника, од којих је 97,4% било Срба. Највећи број активног становништва био је запослен у неаграрним делатностима (97,8%), највише у прерађивачкој индустрији, трговини, државној управи, здравству и образовању. На периферијама Г. М. налази се највећи број индустријских погона, док су у центру, код раскрснице две главне улице, простран парк, црква и највећи број јавних зграда. У граду се налазе и четири основне и три средње школе, дом културе, уметничка галерија, аматерско позориште, дом здравља, болница, музеј, две спомен-куће и др.

Србољуб Ђ. Стаменковић

Град је настао пресељењем варошице Брусница на обалу реке Деспотовице, на захтев становника и по одлуци кнеза Александра Карађорђевића. Плански је пројектован пре пресељења, с улицама које се секу под правим углом. Изграђен је на основу поделе земљишта на 268 плацева и продаје заинтересованим лицима из Бруснице и осталих насеља, уз обавезу да се зграде подигну у предвиђеном року. Паралелно с насељем грађене су и црква (завршена 1862), чесма, мензулана, пошта и зграда окружног начелства (1856). Одлуком кнеза Милоша Обреновића добио је 1859. данашње име, у част његовог брата по мајци Милана Обреновића. Број становника постепено је растао до XX в. (1862 -- 775; 1874 -- 1.092; 1884 -- 1.327; 1890 -- 2.024; 1895 -- 2.367; 1900 -- 2.836), а затим се благо смањио (1905 -- 2.120; 1910 -- 2.122). Губитак становништва током I светског рата није надокнађен ни у међуратном периоду (1921 -- 2.436; 1931 -- 2.502). Постепени демографски раст у социјалистичкој Југославији (1948 -- 2.697; 1953 -- 3.402; 1961 -- 4.492) претворио се у демографски скок током економског бума 70-их и 80-их година XX в. (1971 -- 10.972; 1981 -- 17.791) и поново био успорен с економском и политичком кризом крајем XX в. (1991 -- 22.432; 2002 -- 23.982 и 2011 -- 24.216).

Окружни центар и седиште окружног (првостепеног) суда био је од пресељења Начелства Рудничког округа из Бруснице до укидања округа (1856--1922). Као и остала окружна места, имао је читаоницу (Читалиште, основано 1860), мушку и од 1858. женску школу, пошту (1853), а убрзо је добио и телеграф (1859/60). Читаоница се, као градска библиотека од 1947, одржала до данас (Библиотека „Браћа Настасијевић"), иако се 1966. утопила у Раднички универзитет, а 1970. у Културни центар, па је тек 1995. постала самостална установа. Реална гимназија је отворена 1879 (дворазредна). Она је 1885. постала нижа гимназија (четвoроразредна), али је већ 1896. затворена и обновљена тек 1912. Избијањем I светског рата је поново затворена, а зграда је 1915. срушена. Обновљена је 1919, а 1922. прерасла је у потпуну (осморазредну) гимназију. Поново је затворена 1941, а током рата и зграда је запаљена. По ослобођењу је обновљена, мада је радила и као четвoрогодишња и као осмогодишња. Ову школу завршили су, поред осталих, генерал Божидар Терзић (министар војске 1915--1918), Милорад Драшковић (политичар, министар привреде и унутрашњих послова), Драгиша Васић (књижевник и политичар), Владимир Лукић, Момчило и Славомир Настасијевић (књижевници), Живорад Павловић (педијатар, који је осмислио „Павловићеву маст"), проф. др Божидар Божа Петровић (архитекта, осмислио тзв. шумадијски стил породичне куће). Постоје и две средње стручне школе -- техничка (од 1961) и економско-трговачка (од 1990), као и четири основне.

Музеј рудничко-таковског краја (основан 1994), с галеријским простором, чува и излаже збирке поклона и откупа, те уметничке збирке ликовне колоније „Мина Караџић Вукомановић" (Савинац) и „Међународног бијенала уметности минијатуре" (покренут 1989), културне манифестације која квалитетом превазилази локалне оквире. Град има споменички комплекс (Брдо мира), с Норвешком кућом и споменицима страдалима у I и II светском рату, те у ратовима током распада Југославије. Културни центар (формиран 1970) са ликовном Модерном галеријом и Фестивалом светске музике (покренут 2009. у сарадњи с владом Норвешке) уобличава културни живот града. Спортско-рекреативни центар с модерном спортском халом од 1.500 места отворен је 2008.

У XIX в. град се економски развијао на основу дућанске трговине, трговине пољопривредним производима (панађур је премештен из Бруснице 1857) и еснафски организоване занатске производње, већином оријенталних заната. Привредни напредак осетио се тек крајем века, отварањем штедионице (1888) и штампарије (1890), која је издавала политичке и стручне листове (Таково, Рудничанин, Рудничка самоуправа, Школска самоуправа, Народна реч и др.). Завршетком пруге (1922) и саобраћајним повезивањем с осталим градским центрима убрзан је економски развој места, па су између два светска рата отворене две фабрике бомбона и других слаткиша -- „Рудник" (1922) и „Шумадија" (1937). Електрификација је започета 1921, а 1928. отворен је први биоскоп. Град је проглашен туристичким местом 1934. Скоро потпуно је спаљен у бомбардовању 1941, али се после II светског рата брзо економски опоравио и постао један од најразвијенијих индустријских центара Србије („горњомилановачко привредно чудо"), па су се развиле две индустријске зоне јужно и југоисточно од града, с многобројним индустријским предузећима („Рудник" конфекција, „Звезда", „Фабрика аутомобилских делова" (ФАД), ГП „Градитељ", „Метал Секо" и др.). Већина је пропала током 90-их година XX в. Најзначајнија предузећа социјалистичког периода била су: „Дечје новине" (основане као лист Дечје новине 1956, из којих је израсло издавачко предузеће), највећи издавач стрипова у СФРЈ и један од највећих европских и светских издавача за децу и омладину; мада су потпуно пропале током 90-их година XX в., стечајно су продате тек 2011; Пољопривредно-индустријски комбинат „Таково" (основан 1947), један од највећих произвођача хране и пића у СФРЈ, у времену транзиције избегao je стечај и делимично опорављен продат je корпорацији Свислајон (Swisslion) 2004; „Металац" (основан 1959) израстао је из предузећа за израду лимова у једну од најуспешнијих компанија у Србији, са 14 зависних предузећа; производио је најквалитетније посуђе, најпре емајлирано, а после приватизације 90-их година XX в. и велике реорганизације и модернизације, и посуђе од нерђајућег челика, па је 2006. прерастао у холдинг компанију.

Бојана Миљковић Катић

Након пропасти Првог српског устанка 1813. и страдања варошице Рудник, седиште Рудничке нахије пресељено је у село Брусницу, колевку династије Обреновића, на место које се и данас зове Стара чаршија. Брусница је имала своју мензулану (поштанску станицу), Окружно начелство (у конаку Господара Јована) и цркву Св. Николе која и данас постоји, а коју су 1836/37. саградили кнез Милош Обреновић и његов брат Јован. Због неповољне конфигурације терена насеље је премештено на потес Дивље поље, у долину реке Деспотовице, по којој је новооснована окружна варош и названа указом кнеза Александра Карађорђевића 5. I 1853. Истовремено се према пројекту архитекте Косте Шрепловића гради прва јавна грађевина, зграда Окружног начелства. Академски компонованo, једноспратнo здање симетричне основе у духу романтизма било је седиште Команде I армије са војводом Живојином Мишићем на челу, у којем је 1914. донета одлука о Рудничкој офанзиви. У овој згради данас се налазе Библиотека „Браћа Настасијевић" и милановачки Културни центар, организатор Међународног бијенала минијатурне уметности. Поновним доласком на власт, кнез Милош је 3. IV 1859. донео указ о промени назива вароши Деспотовице, која ће се од тада звати Г. М., по кнежевом брату по мајци, војводи Милану Обреновићу. Градњу цркве Св. Тројице кнез Милош почиње 1860, али не стиже да је доврши. Захваљујући неимару Настасу Ђорђевићу из Охрида (родоначелнику знамените милановачке породице Настасијевић) и бризи кнеза Михаила, црква је завршена 1862. Конципирана у класицистичком стилу, она представља стилски најчистији споменик ове епохе, с поновљеним решењем топчидерске цркве -- богенфризом и звоником на западном прочељу који овде има и функцију сахат-куле. Издужене је основе, с полукружном апсидом и благо истуреним певничким просторима, полуобличасто засведене унутрашњости, зидана блоковима таковског пешчара. Одмах по завршетку градње 1863, црква добија иконостас, прво самостално сликарско дело Николе Марковића, чији се један део налази у храму а други у библиотеци Парохијског дома. У црквеној ризници су иконе Сретена Протића, Димитрија Посниковића, Георгија Ђоке Путника, икона Богородица Ружа која не вене из друге половине XIX в., као и московско Јеванђеље из 1779, поклон руског цара Александра Николајевича II Романова варошици Деспотовици 1859.

Најстарије градско језгро употпуњује Гимназија, названа Дом Милоша Великог. Иако је Реалка у Г. М. основана 17. VIII 1879, школа је тек 1902. добила своју зграду, изведену по пројекту Николе Несторовића. Једноспратна грађевина симетричне основе, компонована у строгом академском стилу, одликује се неоренесансним фасадама, пресеченим средишњим ризалитом. Године 1939. дозидано је још једно симетрично крило, верна копија првобитно изграђеног Несторовићевог дела. У граду је и зграда Oсновне школе „Краљ Александар I", изведена по замисли Јездимира Денића 1928, зграда Државног интерната, као и зграда Занатско-кројачке задруге из 1929. у Карађорђевој улици. У кући трговца Брковића из 1938. смештен је Музеј рудничко-таковског краја, у чију надлежност спада и Музеј Другог српског устанка у Такову, са седиштем у некадашњој школи, задужбини краља Александра Обреновића, као и оближње знаменито место Таковски грм. На платоу у центру града налази се Споменик победе, дело Ратомира Стојадиновића из 1959. Спомен-парк Брдо мира чине пошумљени простор и костурнице из II светског рата, планинска кућа, споменици Таковцима и другим интернирцима страдалим у логорима Норвешке и Маутхаузена, као и страдалима у последњем рату. Кућа српско-норвешког пријатељства на самом улазу у Г. М. саграђена је 1987. по пројекту Александра Ђокића, са експонатима из норвешких логора у II светском рату. Уже градско подручје у новије време добило је споменике Александру Карађорђевићу, војводи Милану Обреновићу, Живојину Мишићу, краљици Драги Обреновић, као и обележје о оснивању вароши, а све су то дела вајара Небојше Савовића.

Ана Боловић

ИЗВОРИ: Попис људства Србије у месецу декембру 1874. године, Државопис Србије IХ, Бг 1879; Попис људства у Краљевини Србији 1884. године, Државопис Србије XVI, Бг 1889; Попис становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. децембра 1895. године са три картограма, Бг 1897; Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. децембра 1905, Бг 1906; Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. декембра 1910. године, Бг 1911; Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002, подаци по насељима, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1815--1865, Чачак 1968; Група аутора, Горњи Милановац и Таковски крај, Г. Милановац 1987; Група аутора, Стари Милановац, Г. Милановац 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Р. Гачић, „Зидане цркве на подручју општине Горњи Милановац", Зборник Музеја рудничко-таковског краја, 2006, 3--4; Ђ. Боровњак, Архитектура и урбанизам Горњег Милановца (1853--1941) са освртом на градитељство Чачка, Краљева и Крагујевца, Чачак -- Г. Милановац 2007; З. Јовановић, „О првобитној олтарској прегради, горњомилановачке Тројице, и њеним иконама, делу Николе Марковића", у: Црква Свете Тројице у Горњем Милановцу, Г. Милановац 2012.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)