Прескочи до главног садржаја

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ

001_SE_IV_Gornji-Milanovac_karta.jpgГОРЊИ МИЛАНОВАЦ, град на јужној периферији Шумадије, у Такову, смештен око реке Деспотовице (слив Западне Мораве), која протиче источном периферијом града. Центар је општине, површине 836 км^2^, у којој су 63 насеља са укупно 44.406 становника (2011), а у граду је живело 54,5% општинске популације. Главна комуникација је магистрални пут из Београда, који 16 км јужније долази до долине Западне Мораве где се рачва према западу (Краљево, Крушевац, Косовска Митровица) и према истоку (Чачак, Ужице, Вишеград, Подгорица). Код Г. М. се од њега одваја неколико путева локалног значаја. Насеље је изграђено по плану, у проширеном делу долине Деспотовице, на висини 300--400 м н.в. Првобитно је имало правоугаону основу и решеткаст распоред улица, али се каснијим растом централни део Г. М. проширио по долинским странама, док су се североисточна и јужна периферија издужиле уз долину и путеве. Г. М. је младо насеље. Одлуком кнеза Александра Карађорђевића од 5. I 1853. у атару села Брусница основана је „окружна варош" Деспотовица, данашњи Г. М. (савремено име добила је по Милану Обреновићу, брату кнеза Милоша). Развој насеља у почетку је био спор и 1921. оно је имало 2.186 становника. Бржи развој настаје после II светског рата, посебно између 1961 (4.492 становника) и 1991 (22.432 становника). То време се поклапа с оснивањем неколико значајних предузећа, као што су Пољопривредно-индустријски комбинат „Таково" (основан 1962), „Типопластика" (1959), фабрика аутоделова (1961), фабрика конфекције (1958), фабрика лекова (1956), млекара и др. Године 2011. град је имао 24.216 становника, од којих је 97,4% било Срба. Највећи број активног становништва био је запослен у неаграрним делатностима (97,8%), највише у прерађивачкој индустрији, трговини, државној управи, здравству и образовању. На периферијама Г. М. налази се највећи број индустријских погона, док су у центру, код раскрснице две главне улице, простран парк, црква и највећи број јавних зграда. У граду се налазе и четири основне и три средње школе, дом културе, уметничка галерија, аматерско позориште, дом здравља, болница, музеј, две спомен-куће и др.

Србољуб Ђ. Стаменковић

002_SE_IV_Gornji-Milanovac_panorama.jpg

Град је настао пресељењем варошице Брусница на обалу реке Деспотовице, на захтев становника и по одлуци кнеза Александра Карађорђевића. Плански је пројектован пре пресељења, с улицама које се секу под правим углом. Изграђен је на основу поделе земљишта на 268 плацева и продаје заинтересованим лицима из Бруснице и осталих насеља, уз обавезу да се зграде подигну у предвиђеном року. Паралелно с насељем грађене су и црква (завршена 1862), чесма, мензулана, пошта и зграда окружног начелства (1856). Одлуком кнеза Милоша Обреновића добио је 1859. данашње име, у част његовог брата по мајци Милана Обреновића. Број становника постепено је растао до XX в. (1862 -- 775; 1874 -- 1.092; 1884 -- 1.327; 1890 -- 2.024; 1895 -- 2.367; 1900 -- 2.836), а затим се благо смањио (1905 -- 2.120; 1910 -- 2.122). Губитак становништва током I светског рата није надокнађен ни у међуратном периоду (1921 -- 2.436; 1931 -- 2.502). Постепени демографски раст у социјалистичкој Југославији (1948 -- 2.697; 1953 -- 3.402; 1961 -- 4.492) претворио се у демографски скок током економског бума 70-их и 80-их година XX в. (1971 -- 10.972; 1981 -- 17.791) и поново био успорен с економском и политичком кризом крајем XX в. (1991 -- 22.432; 2002 -- 23.982 и 2011 -- 24.216).

Окружни центар и седиште окружног (првостепеног) суда био је од пресељења Начелства Рудничког округа из Бруснице до укидања округа (1856--1922). Као и остала окружна места, имао је читаоницу (Читалиште, основано 1860), мушку и од 1858. женску школу, пошту (1853), а убрзо је добио и телеграф (1859/60). Читаоница се, као градска библиотека од 1947, одржала до данас (Библиотека „Браћа Настасијевић"), иако се 1966. утопила у Раднички универзитет, а 1970. у Културни центар, па је тек 1995. постала самостална установа. Реална гимназија је отворена 1879 (дворазредна). Она је 1885. постала нижа гимназија (четвoроразредна), али је већ 1896. затворена и обновљена тек 1912. Избијањем I светског рата је поново затворена, а зграда је 1915. срушена. Обновљена је 1919, а 1922. прерасла је у потпуну (осморазредну) гимназију. Поново је затворена 1941, а током рата и зграда је запаљена. По ослобођењу је обновљена, мада је радила и као четвoрогодишња и као осмогодишња. Ову школу завршили су, поред осталих, генерал Божидар Терзић (министар војске 1915--1918), Милорад Драшковић (политичар, министар привреде и унутрашњих послова), Драгиша Васић (књижевник и политичар), Владимир Лукић, Момчило и Славомир Настасијевић (књижевници), Живорад Павловић (педијатар, који је осмислио „Павловићеву маст"), проф. др Божидар Божа Петровић (архитекта, осмислио тзв. шумадијски стил породичне куће). Постоје и две средње стручне школе -- техничка (од 1961) и економско-трговачка (од 1990), као и четири основне.

003_SE_IV_Muzej-rudnicko-takovskog-kraja.jpgМузеј рудничко-таковског краја (основан 1994), с галеријским простором, чува и излаже збирке поклона и откупа, те уметничке збирке ликовне колоније „Мина Караџић Вукомановић" (Савинац) и „Међународног бијенала уметности минијатуре" (покренут 1989), културне манифестације која квалитетом превазилази локалне оквире. Град има споменички комплекс (Брдо мира), с Норвешком кућом и споменицима страдалима у I и II светском рату, те у ратовима током распада Југославије. Културни центар (формиран 1970) са ликовном Модерном галеријом и Фестивалом светске музике (покренут 2009. у сарадњи с владом Норвешке) уобличава културни живот града. Спортско-рекреативни центар с модерном спортском халом од 1.500 места отворен је 2008.

004_SE_IV_Kuca-srpsko-norveskog-prijateljstva.jpgУ XIX в. град се економски развијао на основу дућанске трговине, трговине пољопривредним производима (панађур је премештен из Бруснице 1857) и еснафски организоване занатске производње, већином оријенталних заната. Привредни напредак осетио се тек крајем века, отварањем штедионице (1888) и штампарије (1890), која је издавала политичке и стручне листове (Таково, Рудничанин, Рудничка самоуправа, Школска самоуправа, Народна реч и др.). Завршетком пруге (1922) и саобраћајним повезивањем с осталим градским центрима убрзан је економски развој места, па су између два светска рата отворене две фабрике бомбона и других слаткиша -- „Рудник" (1922) и „Шумадија" (1937). Електрификација је започета 1921, а 1928. отворен је први биоскоп. Град је проглашен туристичким местом 1934. Скоро потпуно је спаљен у бомбардовању 1941, али се после II светског рата брзо економски опоравио и постао један од најразвијенијих индустријских центара Србије („горњомилановачко привредно чудо"), па су се развиле две индустријске зоне јужно и југоисточно од града, с многобројним индустријским предузећима („Рудник" конфекција, „Звезда", „Фабрика аутомобилских делова" (ФАД), ГП „Градитељ", „Метал Секо" и др.). Већина је пропала током 90-их година XX в. Најзначајнија предузећа социјалистичког периода била су: „Дечје новине" (основане као лист Дечје новине 1956, из којих је израсло издавачко предузеће), највећи издавач стрипова у СФРЈ и један од највећих европских и светских издавача за децу и омладину; мада су потпуно пропале током 90-их година XX в., стечајно су продате тек 2011; Пољопривредно-индустријски комбинат „Таково" (основан 1947), један од највећих произвођача хране и пића у СФРЈ, у времену транзиције избегao je стечај и делимично опорављен продат je корпорацији Свислајон (Swisslion) 2004; „Металац" (основан 1959) израстао је из предузећа за израду лимова у једну од најуспешнијих компанија у Србији, са 14 зависних предузећа; производио је најквалитетније посуђе, најпре емајлирано, а после приватизације 90-их година XX в. и велике реорганизације и модернизације, и посуђе од нерђајућег челика, па је 2006. прерастао у холдинг компанију.

Бојана Миљковић Катић

005_SE_IV_Crkva-Sv-Trojice.jpgНакон пропасти Првог српског устанка 1813. и страдања варошице Рудник, седиште Рудничке нахије пресељено је у село Брусницу, колевку династије Обреновића, на место које се и данас зове Стара чаршија. Брусница је имала своју мензулану (поштанску станицу), Окружно начелство (у конаку Господара Јована) и цркву Св. Николе која и данас постоји, а коју су 1836/37. саградили кнез Милош Обреновић и његов брат Јован. Због неповољне конфигурације терена насеље је премештено на потес Дивље поље, у долину реке Деспотовице, по којој је новооснована окружна варош и названа указом кнеза Александра Карађорђевића 5. I 1853. Истовремено се према пројекту архитекте Косте Шрепловића гради прва јавна грађевина, зграда Окружног начелства. Академски компонованo, једноспратнo здање симетричне основе у духу романтизма било је седиште Команде I армије са војводом Живојином Мишићем на челу, у којем је 1914. донета одлука о Рудничкој офанзиви. У овој згради данас се налазе Библиотека „Браћа Настасијевић" и милановачки Културни центар, организатор Међународног бијенала минијатурне уметности. Поновним доласком на власт, кнез Милош је 3. IV 1859. донео указ о промени назива вароши Деспотовице, која ће се од тада звати Г. М., по кнежевом брату по мајци, војводи Милану Обреновићу. 006_SE_IV_Crkva-Sv-Trojice_Bogorodica_Ruka-koja-ne-vene.jpgГрадњу цркве Св. Тројице кнез Милош почиње 1860, али не стиже да је доврши. Захваљујући неимару Настасу Ђорђевићу из Охрида (родоначелнику знамените милановачке породице Настасијевић) и бризи кнеза Михаила, црква је завршена 1862. Конципирана у класицистичком стилу, она представља стилски најчистији споменик ове епохе, с поновљеним решењем топчидерске цркве -- богенфризом и звоником на западном прочељу који овде има и функцију сахат-куле. Издужене је основе, с полукружном апсидом и благо истуреним певничким просторима, полуобличасто засведене унутрашњости, зидана блоковима таковског пешчара. Одмах по завршетку градње 1863, црква добија иконостас, прво самостално сликарско дело Николе Марковића, чији се један део налази у храму а други у библиотеци Парохијског дома. У црквеној ризници су иконе Сретена Протића, Димитрија Посниковића, Георгија Ђоке Путника, икона Богородица Ружа која не вене из друге половине XIX в., као и московско Јеванђеље из 1779, поклон руског цара Александра Николајевича II Романова варошици Деспотовици 1859.

Најстарије градско језгро употпуњује Гимназија, названа Дом Милоша Великог. Иако је Реалка у Г. М. основана 17. VIII 1879, школа је тек 1902. добила своју зграду, изведену по пројекту Николе Несторовића. Једноспратна грађевина симетричне основе, компонована у строгом академском стилу, одликује се неоренесансним фасадама, пресеченим средишњим ризалитом. 007_SE_IV_Gimnazija-Takovski-ustanak.jpgГодине 1939. дозидано је још једно симетрично крило, верна копија првобитно изграђеног Несторовићевог дела. У граду је и зграда Oсновне школе „Краљ Александар I", изведена по замисли Јездимира Денића 1928, зграда Државног интерната, као и зграда Занатско-кројачке задруге из 1929. у Карађорђевој улици. У кући трговца Брковића из 1938. смештен је Музеј рудничко-таковског краја, у чију надлежност спада и Музеј Другог српског устанка у Такову, са седиштем у некадашњој школи, задужбини краља Александра Обреновића, као и оближње знаменито место Таковски грм. На платоу у центру града налази се Споменик победе, дело Ратомира Стојадиновића из 1959. Спомен-парк Брдо мира чине пошумљени простор и костурнице из II светског рата, планинска кућа, споменици Таковцима и другим интернирцима страдалим у логорима Норвешке и Маутхаузена, као и страдалима у последњем рату. Кућа српско-норвешког пријатељства на самом улазу у Г. М. саграђена је 1987. по пројекту Александра Ђокића, са експонатима из норвешких логора у II светском рату. Уже градско подручје у новије време добило је споменике Александру Карађорђевићу, војводи Милану Обреновићу, Живојину Мишићу, краљици Драги Обреновић, као и обележје о оснивању вароши, а све су то дела вајара Небојше Савовића.

Ана Боловић

ИЗВОРИ: Попис људства Србије у месецу декембру 1874. године, Државопис Србије IХ, Бг 1879; Попис људства у Краљевини Србији 1884. године, Државопис Србије XVI, Бг 1889; Попис становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. децембра 1895. године са три картограма, Бг 1897; Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. децембра 1905, Бг 1906; Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. декембра 1910. године, Бг 1911; Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002, подаци по насељима, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1815--1865, Чачак 1968; Група аутора, Горњи Милановац и Таковски крај, Г. Милановац 1987; Група аутора, Стари Милановац, Г. Милановац 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Р. Гачић, „Зидане цркве на подручју општине Горњи Милановац", Зборник Музеја рудничко-таковског краја, 2006, 3--4; Ђ. Боровњак, Архитектура и урбанизам Горњег Милановца (1853--1941) са освртом на градитељство Чачка, Краљева и Крагујевца, Чачак -- Г. Милановац 2007; З. Јовановић, „О првобитној олтарској прегради, горњомилановачке Тројице, и њеним иконама, делу Николе Марковића", у: Црква Свете Тројице у Горњем Милановцу, Г. Милановац 2012.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)