ГОРЊИ МАТЕЈЕВАЦ
ГОРЊИ МАТЕЈЕВАЦ, село на северној периферији Нишке котлине, смештено с обе стране Матејевачке реке, деснe притокe Нишаве. На том месту се смењује стрма планинска страна на северу, са благом подгорином на југу. С општинским центром Нишем повезано je локалним путем дугим 8 км. Насеље је збијеног типа, овалног је облика, а река га дели на источни и западни део, који су међусобно удаљени око 100 м. Размештај улица је мрежаст. Село се помиње од 1498. Староседеоци савремене популације досељени су из околине Бујановца, Сврљига, Заплања и са Косова. Током друге половине XX в. зачета је константна депопулација која је смањила број становника за две петине. Године 1953. било је 4.171, а 2011. 2.513 становника, од којих 95% Србa. Аграрним занимањима бавило се 5% активног становништва. Значајна је виноградарска производња. Већина неаграрног становништва запосленa је ван села, највећим бројем у Нишу (23,7%), у прерађивачкој индустрији (17,7%), у трговини и др. У селу се налазе црква, основна школа, месна канцеларија, здравствена станица, апотека и пошта. Западно од села су развалине средњовековне цркве, а око 2 км источно је санаторијум.
С.рбољуб Ђ. Стаменковић
У Г. М. постоји манастир са храмом Усековања главе Св. Јована Крститеља, смештен на заравни испод брда Бели и Темени врх. Његов постанак народно предање везује за цара Константина Великог, што нема историјског основа иако водовод од глинених цеви може да се повеже са античким временом, а Медијана са двором цара Константина није далеко. На основу архитектуре и технике зидања рекло би се да црква потиче најкасније из XI в., из пренемањићког времена. Предање помиње обнову у време Немањића. Средњовековни српски извори га не помињу, али га помињу турски пописи из 1498, 1516. и 1564. када је већ опустео. У времену турског ропства више пута обнављан је и рушен. Имао је солидно монашко братство јер је у њему 1597. преписан један Псалтир. По ослобођењу од Турака почињу обнова и успон. Садашњи храм, изграђен 1835, постао је центар српског народа нишког краја. У њему су 1841. организоване Милојева и Срдакова буна. Турци су га из освете разорили, а обнова је извршена 1853. Године 1917. у њему су боравили учесници Топличког устанка. После II светског рата одузете су му обрадивa земљa и шумa и поново је опустео. Обновљен је 1992--1994. и 1997. проглашен за споменик културе.
Несигурна су предања да је првобитни храм био једнобродна грађевина са кубетом на осмостраном тамбуру. У обнови у XVI в. дозидана му је припрата, a у XVII в. обновљен живопис, од којег је сачувана сцена Полагање Христа у гроб. Садашњи храм је тролисне основе са олтарском апсидом која се протеже целом ширином брода, без кубета, засведен полуобличастим сводом који се ослања на бочне прислоњене лукове подупрте и ојачане масивним пиластрима. У зиду између припрате и брода пробијен је лучни пролаз изнад којег је лунета. Двосливни кров покривен је црепом, а под је од клесаних камених плоча. Резбарен иконостас je из 1853, рад непознатог мајстора, солидне уметничке израде са богатим преплетом биљних мотива и 46 икона непознатог аутора. Исте године храм је живописан од стране путујућих зографа. На западној фасади изнад портала постављена су 1993. четири мозаика: на врху Господ Христос, испод Њега Св. Јован Крститељ, лево и десно арханђели Михаило и Гаврило. Манастирски комплекс још чине: конак и звонара из 1878, два нижа спрата зидани трећи на дрвеним стубовима.
На брду Метох изнад села налази се црква Св. Тројице, саграђена у XI--XII в., а обновљена у време деспота Стефана Лазаревића. Неоправдано је добила назив „Латинска црква" јер су је у XVI в. користили дубровачки трговци. Једнобродна базилика сажете варијанте издуженог уписаног крста, полукружна олтарска апсида нижа од брода цркве и засвођена полукалотом, представља један од репрезентативних примерака византијске архитектуре пренемањићке епохе на српском простору. Касније је дозидана припрата од које данас постоје само остаци темеља. Црква није активна, служба се врши само једном годишње. Фасада је декоративно обрађена, зидана циглом, а оживљена каменом на ивицама. Украшена је са по три двостепене слепе нише лучно завршене на врху, на западној фасади све једнаке, на бочним фасадама средишња је већа и виша чиме најављују унутрашњи склоп грађевине. Подстрејни венац „на зуб" поређане цигле, ћелијасти систем зидања и узидана римска надгробна стела дају изразити украс складној грађевини. Целокупна архитектура и чист рад говоре о вештом протомајстору. Унутрашњост није омалтерисана нити има трагова живописа иако постоји предање да је у њој био осликан и Св. Милош Обилић. Пиластри повезани луковима деле унутрашњост на три неједнака правоугаона травеја. Источни травеј има улогу солеје, западни улогу унутрашњег притвора, оба полуобличасто засвођени. Средишњи травеј није засвођен јер је послужио да се уз помоћ плитких пандатифа формира правоугаоно постоље за осмострани тамбур куполе са четири узана прозора.
Р.адомир Милошевић
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, IV, Бг 1923; Дефтер нишког кадилука, бр. 27; Смедеревски дефтер, бр. 166, 1007.
ЛИТЕРАТУРА: Митрополит Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Бг 1895; Ђ. Бошковић, „Црква у Матејевцу", Старинар, 1931, 6; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Бг 1984; С. Милеуснић, Водич кроз манастире Србије, Бг 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; С. Милеуснић, Манастири Србије, I, Н. Сад 2002.
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)