ГОРЊЕ МЕСТО

ГОРЊЕ МЕСТО (горњи престо), епископски трон у олтарској апсиди. Смештен је на централном месту, тј. на крајњој источној тачки у луку олтарске апсиде под полукалотом, између седишта уз зид олтара, на узвишеном месту, подијуму од 1--2 степеника. Првобитни назив био је трон (qrovno") и катедра (kaqevdra), у значењу престо, али га је Јован Златоусти у својој Литургији назвао г. м. (hJ a[nw kaqevdra), што се одржало у пра-кси. Лево и десно су столице ниже, без узди-гнутог подијума, назване мањи или споре-дни престоли (qrovnoi deuvteroi), а све скупа са г. м. названо је синтрон (suvnqrono"), тј. сапрестоље. Богословски основ за постављање г. м. јесте писање Јована Богослова о виђењу описаном у Откривењу. Он је видео „престо, стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко", око њега беше још 24 мања престола на којима је седело 24 старешине „обучене у беле хаљине, и са венцима златним на главама својим" (Отк 4,2.4). Касније Јован открива да је на престолу седео Бог којем се поклонише 24 старешине (Отк 19,4). Како олтар симболизује храм на небу, било је природно да и у храму на земљи буду постављени престо и сапрестоља.

По писању црквеног историчара Јевсевија трон је у храму поставио цар Константин за седење црквених великодостојника. Св. Симеон Солунски дао је богословско објашњење постављања седишта која окружују свети престо у олтару. Г. м. представља небески престо Христа, који седи са десне стране Бога Оца, и намењено је епископу да на њему седи за време читања апостола на Литургији. Св. Герман Цариградски објашњава да уздизање епископског трона представља не само висину епископског чина него и Христово телесно вазнесење на небо чиме је људску природу уздигао изнад анђела. Полазећи ка г. м., епископ говори: „Благословен који долази у име Господње", потом га благосиља имјанословно говорећи: „Благословен си на престолу славе Царства Твога, Ти који седиш на Херувимима свагда, сада и увек и у векове векова. Амин". Пре седања у трон епископ скида са себе омофор у значењу да је Оцу привео изгубљену овцу, тј. верни народ. Остала седишта намењена су за седење свештеника у исто време кад седи и епископ, при чему представљају учешће апостола у слави Христовој. Ђакони немају право седења. Епископ представља Христа, а свештеници апостоле. Изнад г. м. слика се Христос као архијереј на престолу благосиљајући имјанословно. Лево и десно сликани су апостоли у сцени причешћа или архијереји у сцени великог входа.

Постављање г. м. и сапрестоља у храмовима решавано је на два начина. Старији начин била је изградња подигнутог банка уз зид при чему је средње место за г. м. уздигнуто за степеник. Често је постављано у ниши (удубљење) са лучним завршетком, као што је решаван и простор за проскомидију (северно) и ђаконикон (јужно). Јастуци на банку одређују седишта за свештенике. Други начин је постављење подијума од дрвета или бетона на којем се поставља одговарајућа тапацирана столица са високим наслоном за леђа и ослонцем за руке. С обзиром на то да символише Божији престо, у срећним временима и код богатих ктитора трон је позлаћиван. Лево и десно од г. м. постављају се столице на поду, дакле без подијума, за седење свештеника. Од вештине и маште уметника зависи дуборез на трону (орао, епископска митра, грб СПЦ јер епархије немају своје грбове, стилизовани крстови, биљни или геометријски преплет) и осталим столицама.

ЛИТЕРАТУРА: Веніаминъ, Новая скрижаль, СПб 1891.

Р. Милошевић