ГОРЊА КАМЕНИЦА

ГОРЊА КАМЕНИЦА, село у источној Србији, у Заглавку, у долини Папратске реке, десне притоке Трговишког Тимока (саставница Белог Тимока, слив Дунава). Г. К. је на локалном путу који повезује општинско средиште Књажевац (17 км) и Пирот. Северни део насеља је у уској речној долини, а јужни део је на њеној плавини и смештен је дуж друма. Село је компактно и има мрежаст распоред улица. Током друге половине XX в. догодила се нагла депопулација. Године 1948. било је 1.208, а 2011. 258 становника, од којих су 98,1% били Срби. Највећи део активног становништва (90,2%), радио је у пољопривреди. У селу се налазе четвороразредна основна школа и амбуланта.

С. Ђ. Стаменковић

Село Г. К. познато је по средњовековном манастиру Св. Тројице, чији је ктитор био деспот Лазар, најмлађи син Ђурђа Бранковића. На брду Драјиловица констатовано је једно од касноантичких утврђења, која су штитила комуникацију Timacum Minus -- Timacum Maius -- Turres у долини Трговишког Тимока. У непосредној близини, у селу Причевац, налази се стари рудник олова, што можда повезује римско утврђење у Г. К. са археометалуршким активностима. Ово утврђење припада систему фортификација у долини Трговишког Тимока, које чине кастели у Бараници, Градишту, Штрпцу, Кални и Ћуштици, највероватније археометалуршки пунктови позноримског периода.

С. Петковић

Манастирска црква Св. Tројице налази се на десној обали Трговишког Тимока, у атару села Г. К. Поуздани писани извори о времену настанка овог манастира нису очувани. У копији веома пострадалог првобитног фреско-натписа, уклесаној изнад портала цркве 1848, наведени су деспот Лазар и 1457. година, па се оснивање манастира обично везује за то доба. Судећи по изгледу храма и његовог сликарства, а и према историјским околностима у области у којој се налази, манастир потиче из прве половине XVII в. Црква има основу у облику сажетог триконхоса с веома узаном куполом и кровним покривачем у којем се не огледа унутрашња подела простора. Припрата, можда дограђена, засведена је полукалотом ослоњеном на две тромпе у западном делу. Обе су једноставно грађене, омалтерисане и окречене белом бојом. Доцније подигнута спољна припрата порушена је током конзерваторских радова. Живопис, оштећен и нагорео, сачувао се у храму у куполи и деловима олтарског простора и северне певнице, као и у доњој зони и источном зиду припрате. Судећи према иконографским особеностима и ликовним својствима, фреске потичу из прве половине XVII в., а оне у припрати су нешто касније, из средине XVII столећа.

Т. Стародубцев

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; V, Ср. Карловци 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Ph. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Ђ. Бошковић, „Белешке са путовања", Старинар, 1933, 8--9; Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; И. Путић, „Конзерваторски радови на цркви манастира Горња Каменица", Саопштења, 1970, 9; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; С. Петковић, Српска уметност у XVI и XVII веку, Бг 1995; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, III/2, Timacum Minus et la Valleé du Timok, Bg 1995; С. Пејић, „Горња Каменица: манастир", у: Споменичко наслеђе Србије, Бг 1998; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.