ГОРАЗД (Павлик)

ГОРАЗД (Павлик), епископ чешки и моравско-шлески (Хруба Врбка, Моравска, 26. V 1879 -- Праг, 4. IX 1942). Рођен под световним именом Матјеј. По завршетку римокатоличког богословског факултета у Оломоуцу (1902) служио је као капелан и уређивао часопис Прозороватељ, независни месечник Право народа и публикацију Обнова католичке цркве у Чехословачкој. Током I светског рата посветио се рањеним и болесним војницима, али је због симпатија према Србима дошло до разлаза са римокатоличанством. Да би упознао православље на делу, путовао је као студент у Русију. Под псеудонимом П. Мали 1919. поводом 1.050 година од смрти Св. Кирила Словенског објавио је Живот светих Кирила и Методија (Život sv. Cyrila a Metoděje a jejich poměr k Římu a Cařihradu). Био је активан у покрету за обнављање Чехословачке православне цркве која је прихватила никеоцариградски символ вере и одлуке свих васељенских сабора и изразила жељу да буде у саставу СПЦ. На конгресу у Прагу изабран је за епископа, а замонашен је у манастиру Крушедолу 1921, узевши историјско име Горазд. Убрзано је прошао све црквене чинове: игуман у Гргетегу, архимандрит у Хопову, а за епископа хиротонисао га је у Београду исте године патријарх Димитрије и остали српски архијереји. Да би решио питање свештеничког кадра, Г. је послао у Београд на богословско школовање тридесетак кандидата. Многи су после средње школе наставили више образовање на БФ у Београду. Да би у својој епархији увео православно богослужење, превео је на чешки Литургије Јована Златоустог и Василија Великог (1927), те нотни зборник православних црквених песама (1929). За потребе православних ученика написао је Катихизис (Pravoslavný katechismus, Praha--Hlinsko 1940) и уџбенике веронауке, те приредио Историју Библије проф. Фијале, Православље и католичанство Сахарова, Словенски свети Вацлав од Грузина и низ других књига. За богослужбене потребе штампао је Требник и Зборник (1935) од скоро хиљаду страница, у којем су биле скоро све богослужбене књиге Православне цркве.

Став према надолазећем фашизму Г. је изложио 1937, а после окупације Судета 1939. упутио је посланицу поглаварима свих православних цркава и позвао целу светску јавност у помоћ. Све време окупације Чехословачка црква наставила је с радом али је била под сталном репресијом Гестапоа. Још теже је било по доласку злогласног Рајнхарда Хајдриха за чешко-моравског протектора, јер је за њим из Берлина стигао православни епископ Серафим (Ладе), Немац, и Г. предао акт којим преузима Чешку епархију и Православну цркву у Словачкој. Јула 1942. неколико родољуба-падобранаца који су долетели из Енглеске извршило је атентат на Хајндриха. Др Ото Становски, капелан римокатоличке катедралне цркве Св. Вита у Прагу, одбио је да им пружи уточиште у неком манастиру. Примио их је Г. и склонио у крипти под олтаром православног храма Св. Кирила и Методија у Прагу. Сазнавши где су атентатори, Немци почињу да хапсе православне по Прагу, а Г. пише три писма окупаторским и грађанским властима признајући своју кривицу. Гестаповци су опколили цркву и пумпама напунили крипту водом, а свих седам атентатора је извршило самоубиство. Г., свештеници и православни Чеси похапшени су, а 3. септембра Војни преки суд осудио их је на смрт. Сутрадан, у прашком предграђу Кобилиси, стрељани су Г., свештеници Алојз Вацлав Чикл и Владимир Петшек, председник Православне црквене општине, 233 цивила и 24 детета. Посмртни остаци Г. спаљени су 4. септембра у прашком крематоријуму. Православна црква је забрањена, имовина конфискована, сви свештеници одведени у логоре, све цркве затворене, а село Лидице код Прага спаљено и сравњено са земљом. Српска православна црква уврстила га је 1961, а Чешка православна црква 1987. у свој календар светих под датумом смрти (4. септембар). Његов лик живописан је на зидовима храма манастира Дивостина и Саборног храма Богородичиног успења у Крагујевцу.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица православних свештеника жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, Бг 1960; Д. Тенглерова Соукупова, „Чехословачка Хуситска црква и владика Горазд", Православна мисао, 1972, 15, 1--2; Р. Јездлински, Горазд епископ чешко-моравски, Краг. 1991; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић