ГОРАНОВИЋ

ГОРАНОВИЋ, Максим, агроекономиста (Чикаго, САД, 15. V 1909 -- Москва, 6. XII 1990). Родио се у САД, где му је отац радио као рудар, али је још као дечак с мајком дошао из Америке у Краљевину СХС. Школовао се у Никшићу, где је завршио основну школу и реалну гимназију. Пољопривредни факултет у Земуну завршио је 1932. Још као студент био је уредник рубрике за село и пољопривреду у Пољопривредном прегледу. По завршетку студија радио је у Министарству пољопривреде као стручњак у одељењу за статистику. До рата 1941. обављао је дужност секретара привредних комора у Нишу, Новом Саду и Београду. Као агроном и службеник у Министарству пољопривреде почео је да се бави аграрним проблемима. Објављивао је у часописима Југословенски економист, Народно благостање и Архив Министарства пољопривреде. У средишту пажње његовог научног интересовања били су проблеми у пољопривреди после Велике економске кризе. Пауперизацију сељаштва видео је као последицу јачања великих поседа, а као решење је заговарао индустријализацију земље, која би најбоље допринела да се апсорбује вишак пољопривредног становништва. Значај његових радова је што доприносе расветљавању стварног положаја сиромашног и средњег сељаштва у Југославији. О томе је написао студију Наш сеоски посед и техничко раслојавање и осиромашивање села (Бг 1938). Један је од ретких аутора у међуратном периоду који је покушао да анализира национални доходак од пољопривреде. Као студент постао је активан у студентским удружењима која су била под утицајем комуниста. Члан КПЈ постао је 1937. Због свог активног деловања је пред рат осуђен и провео осам месеци у затвору. После окупације Југославије отишао је у Црну Гору где је, у име КПЈ, учествовао у организовању устанка. За време рата је обављао више важних политичких дужности у партизанском покрету, био је члан политичког одељења Прве војвођанске ударне бригаде, шеф Економског одсека Главног штаба НОВ Војводине, те одређен за већника АВНОЈ-а. Крајем рата радио је у Националном комитету ослобођења Југославије на пословима обнове замље, а после ослобођења је постављен за помоћника савезног министра пољопривреде. За то време написао је студију Петогодишњи план развитка наше пољопривреде и задаци омладине (Бг 1947). Провео је осам месеци на стручном усавршавању из области пољопривреде у Совјетском Савезу. Вратио се у земљу после објављивања Резолуције ИБ-а. После смрти супруге на Голом отоку, где је упућена пошто је као члан КПЈ осуђена по резолуцији ИБ, успео је да побегне у Совјетски Савез где је добио статус емигранта. У Москви је остао до краја живота радећи најпре на Катедри за нову историју Академије друштвених наука при ЦК КП Совјетског Савеза, а потом у Институту за славистику и балканистику. У Совјетском Савезу је објавио Крах зелёного интернационала (Пропаст зелене интернационале, Москва 1967), Аграрный кризис и распад аграрного блока (Аграрна криза и распад аграрног блока, Москва 1971). Био је носилац Партизанске споменице и Ордена рада с црвеном заставом.

ИЗВОР: Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, 3/I, Бг 1950.

ЛИТЕРАТУРА: В. Дедијер, Дневник, Бг 1951; Б. Петрановић, Ч. Штрбац, Историја социјалистичке Југославије, Бг 1977; О. Благојевић, Економска мисао у Србији до Другог светског рата, Бг 1980; Н. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945--1948, Н. Сад 1984; Ч. Попов, Војводина у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији, Н. Сад 1984; М. Станишић, Кадрови револуције, Тг 1984.

Д. Алексић