ГОРАНИ (Горанци)

ГОРАНИ (Горанци), становници Горе, једне од шарпланинских жупа. Ради се о јужнословенској групи исламске вероисповести, чије се порекло најчешће одређује као српско-словенско, али су се кроз сложене етногенетске и културно историјске процесе током векова Г. развили у посебну етничку групу. Ти процеси су били условљени управо специфичностима жупа као географских микрорегиона -- контактних зона у којима су долазили у додир различити народи (словенски досељеници -- Срби и Македонци, старобалкански Власи, Албанци, Турци, посебно Јуруци итд.). Од четири шарпланинске жупе у границама Србије, у које спадају и Опољска, Средска и Сиринићка, Гора је најпространија. У свакој од њих одвијали су се специфични етнодемографски процеси са различитим исходима. Жупа је географски појам, али такође и појам везан за управну организацију српске средњовековне државе, којој су ове области припојене крајем XII и почетком XIII в. Шарпланинске жупе помињу се управо у овом смислу у историјским изворима средњег века, у хрисовуљама српских владара манастирским властелинствима. Гора се први пут помиње као дар цара Душана манастиру Св. Архангела у Призрену 1348, уз навођење већине насеља под њиховим данашњим именом. У турским изворима се помиње први пут у дефтеру из 1452--1455, као нахија Гора, део Призренског санџака. У административном смислу положај Горе се мењао више пута у турском периоду. Територија Горе припојена је Србији после Првог балканског рата, када је формиран и Горски срез као део Призренског округа. После I светског рата кроз територију Горе прошла је 1925. нова државна граница између Краљевине СХС и Албаније, остављајући горанско становништво са обе стране границе. Данас се у делу Горе на територији Србије, односно Косова и Метохије, налази 19 горанских села. Најзначајнија су Брод, Драгаш и Рестелица. У Албанији их има девет. Два села настањена Г. са источне стране Шаре, Јеловјане и Урвич, припадају Македонији. Посебан Горски срез, са седиштем у Драгашу и горанском већином, који је 1945. ушао у целости у састав (АП) Косова и Метохије, постојао је до 1960, када је припојен Опољу, с албанском већином. Од 1991. до 1999. поново је постојала самостална општина Гора. Периоди у којима је локална управа била у рукама самих Г. позитивно су се одражавали и на могућности испољавања њихове етничке посебности.

Предео Горе је слабо пошумљен и са недовољно обрадиве земље, па се становништво традиционално бавило сточарством. Богати пашњаци привлачили су досељенике, па се констатују досељавања нпр. са граничних македонских подручја, посебно у XV и XVI в. До пред крај XIX в. сточарили су на широкој територији, а на зимовишта су ишли све до обала Јадранског и Егејског мора, Тракије и Анадолије. Државне границе извучене почетком XX в. представљале су препреку овој делатности, која током прошлог века опада. Данашње сточарство је ситно и ограничено на локално подручје. Традиционално су се бавили и пушкарским занатом. Г. примају ислам од XVI в., али знатније крајем XVIII и почетком XIX в., после великих таласа исељавања Срба на север 1690. и 1740. Последња хришћанска породица изумрла је у Броду средином XIX в. Иако су примили ислам, одолевали су албанизацији, па су често, посебно у другој половини XIX в., били под притиском суседних Љумљана (Албанаца) и трпели нападе и пљачкање стоке. Г. су изразито миграторно становништво, а миграција има две врсте -- привремене сезонске, радне миграције особа мушког пола (печалбарење или гурбет) и трајно исељавање целих породица. Први правци печалбарских миграција који се констатују од друге половине XIX в. су Аустрија, Румунија, Мала Азија. Најзначајнији узроци оба облика миграција кроз историју су висок наталитет и релативно неплодна земља, али у појединим периодима и асимилациони притисци од стране Албанаца, несигурност живота, изложеност пљачкама. После Првог балканског рата 1912. један број се трајно иселио у Турску. Изразитије трајно исељавање приметно је и после II светског рата, када се због забачености и релативне заосталости тог подручја становништво исељава у градове или Турску. Од 70-их година XX в. сезонско печалбарење мушких припадника заједнице све је мање изражено у односу на образац исељавања целих породица. Почетком ХХI в. се исељавају како из економских разлога тако и због притисака и покушаја наметања албанског или бошњачког идентитета, који су постали нарочито јаки после проглашења косовске независности 2008. Из Горе се тада иселило око 6.500 Г., што је по неким проценама више него што их је тамо остало. Неки видови асимилације су међутим успешно спроведени још средином XX в., на пример албанизација горанских презимена. Г. су се на пописима становништва различито изјашњавали, јер све до 1991. нису имали могућност да се изјасне као Г., а ни тада њихов број није исказан у резултатима пописа. У пописима државе Србије су први пут исказани као колективитет 2002. Тада се у категорији Г. на територији без Косова и Метохије исказала 4.581 особа. На попису спроведеном у Србији без Косова и Метохије из 2011. као Г. изјаснило се 7.767 становника, од чега највећи број у Београду (5.328). Г. оспоравају резултате пописа становништва на Косову и Метохији које су 2011. спровеле самопроглашене власти независног Косова које настоје да минимализују њихов број. Процене укупног броја Г. у Гори и ван ње су несигурне, а иду и до 64.000.

Г. ван Горе баве се различитим пословима, а често се са њиховом групом идентификује посластичарски занат. Печалбари су често били и ситни улични трговци. Данас у младој урбаној популацији има све више високообразованих. Г. који живе изван Горе и даље одржавају везе са завичајем. Имају специфичан говор који називају „нашински" (некад и „нашенски"), који користе у међусобној комуникацији. То је јужнословенски говор, на лингвистичком прелазу српског и македонског језика. Његов најстарији слој је српски, а особине указују на мешање језичких црта северозападних македонских, шарских српских и метохијских говора, као и на специфичан унутрашњи развој. У одређеним аспектима приметан је и утицај старобалканских влашких говора, турског и албанског. Сродан је говору Торбеша у западној Македонији. Већина Г. горански говор користи у приватној сфери, а у јавној, укључујући и школовање, језик већине. Иако није у јавној употреби „нашински" говор представља једно од најважнијих упоришта горанског идентитета у Гори и изван ње. Прелажење на језик већине/окружења у приватној комуникацији најчешће представља знак одмаклог процеса асимилације. Поред ритуалних пракси које припадају исламској вероисповести, за Г. су специфична и делимично сачувана сећања на хришћанску обредну праксу, као и присуство паганских елемената у обредима и обичајима (нпр. ритуална употреба куваног жита, мешење обредних колача на Божић, држање икона у кући и сл.). Најзначајнији празник је Ђурђевдан („Ђурен"). И у овом случају присутни су претхришћански и хришћански слојеви обичаја. Традиционално прослављање овог празника обухвата различите магијске ритуале за срећу и здравље људи, као и за здравље и плодност стоке (умивање водом са ђурђевданским биљем, љуљање девојака, шибање стоке врбовим гранама итд.). С обзиром на то да сточарство више не представља главну привредну делатност Г. у Гори, магијске компоненте се постепено губе, а у начину прославе Ђурена све више постаје значајна друштвена димензија -- окупљање Г. из Горе и ван ње у завичају, прилика за упознавање будућих брачних партнера и сл. Традицијски обичаји везани за животни циклус појединца такође су специфични, а у многим сегментима очувани и данас. Богатством ритуала издваја се горанска свадба. У свечаним приликама и током колективних обреда жене, понекад, још увек носе традиционалну горанску ношњу или неке њене делове, нпр. „терлик", врсту горње хаљине од тамног, често црног атласа извезене срмом. Фолклорно стваралаштво Г. је богато и особено, још увек недовољно проучено.

М. Прелић

Језик Г. јесте периферни западномакедонски говор са инфилтрацијом српских црта, оформљен јужно од Призрена, на падинама Шар-планине. Специфичан микродијалекатски тип (микројезик) непотврђен изван жупе Гора, присутан у 17 насеља у Републици Србији (Косово и Метохија), у осам насеља у Републици Албанији, у два насеља, са делимично горанским становништвом, у Пологу, у Републици Македонији. Реч је о релативно уједначеном дијалекатском систему, са присуством микродијалекатског раслојавања, условљеног лингвогеографским положајем насеља. Формирана три микродијалекатска типа (гороиштански, долоиштански, бродски) сведоче о језичким везама ових насеља са појединим оближњим областима у западној Македонији, пре свега са дебарским (реканским и малореканским), горњополошким и доњополошким говорима. Највећи део горанског говора припада долоиштанском типу (14 насеља на КиМ, осам насеља у Албанији, два насеља у Македонији), у два виша насеља формиран је рестелички тип (Рестелица, Злопоток), бродски тип присутан је само у Броду. На формирање горанског говора пресудно је утицало вековно кретање сточарског становништва из оближњих западномакедонских области, сиромашних водом и травом, ка богатим пасиштима у Гори.

Судбина наслеђених познопрасловенских гласова у горанском говору упућује на наслојавања српског, односно западномакедонског типа. Најстаријом значајном диференцијалном особином јужнословенских језика, судбином познопрасловенских гласова /*т', *д'/ (кућа, свећа, ноћ, међа, веђа, пређа), горански говор припада српском језичком комплексу. У топономастици, поред топонима са /ћ, ђ/ потврђени су и они западномакедонског типа, са /шт, жд/ (Пештерка, Бабин Пеш). Накнадним миграцијама донете су особине карактеристичне за западномакедонске говоре (одсуство свођења јерова и чување вокалске боје -- отец, дењ, песок, сомељем; судбина назалног вокала задњег реда у већем делу лексема -- събота, трнахме; судбина /л/ вокалног у већем делу лексема -- въвна / вовна / воўна, съвза). Недоследности у судбини неких старих гласова западномакедонског, односно српског типа (нараче : рука; клопко : клупко; жътица, сънце : вук, буха) сведоче о дуготрајним мешавинама становништва и језичких типова западномакедонског, односно српског типа. Сусрет различитих језичких система огледа се и у судбини именске и глаголске флексије, са доминацијом особина западномакедонског (опстанак старијег того, развијање постпозитивног члана -- женава, жената, женана; заменице типа тол'икава, губитак множинске моције рода придевских речи и глаголских придева, наставак за лице -ме у 1. л. мн. простих личних глаголских облика, 3. л. мн. презента зборет, уопштавање имперфекатских наставака у множини аориста и имперфекта -- имахме, донехме; имахте, донехте; имаха, донеха), односно српског типа (уопштавање -е у номинативу мн. -- жене, душе; опстанак генитива јд. неких именица -- душице материне, у ћерке; добро чување датива свих именских речи оба броја, развијање суплетивне множине јагњића).

Антепенултимски и синтагматски акценат оформљени су у западномакедонском духу. У линеаризацији глаголских и заменичких енклитика, са тежњом да се енклитике позиционирају испред глагола, препознаје се балкански романски редослед, стабилисан и у западномакедонским говорима (Му се туарило, име не ги сом забрајла, ти сом рекоф). Поред доминантног словенског топономастичког слоја, топоними и проепоними романског типа (Роша, Страторије, Барбула, Сурдуљофци, Зизинци) упућују на словенско-романски контакт, непосредно остварен у Гори, односно донет из западне Македоније.

Р. Младеновић

Литература: М. Лутовац, Гора и Опоље: антропогеографска испитивања, Бг 1955; Д. Антонијевић, М. Радовановић (ур.), Шарпланинске жупе Гора, Опоље и Средска: Антропогеографско-етнолошке, демографске, социолошке и културолошке карактеристике, Бг 1995; Р. Младеновић, „Говор шарпланинске жупе Гора", СДЗ, 2001, 48.