ГОНЦИЋ, Светислав

ГОНЦИЋ, Светислав, глумац, редитељ (Кладово, 5. V 1960). На глумачки пут усмериле су га мајка Мирослава и први учитељ глуме Анита Бразановић, која је водила подмладак у глумачкој секцији Бате Миладиновића. Са девет година играо је у представи Награда Југословенског драмског позоришта у Београду, потом у филму Зимовање у Јакобсфелду (Бранко Бауер, 1975) и у телевизијској серији Салаш у малом риту (Б. Бауер, 1976). На Академији за филм, позориште, радио и телевизију у Београду дипломирао 1982. у класи Миње Дедића. Дебитовао на сцени Београдског драмског позоришта у Брехтовом комаду Бубњеви у ноћи у режији Мире Ерцег. Почетком 1983. постаје стални члан ансамбла Атељеа 212. Улогу Луке у филму Октоберфест (Д. Кресоја, 1987) гради балансирајући између глуме и приватног понашања чиме постиже скоро документаристичку уверљивост. У ТВ серији Алекса Шантић (А. Јевђевић, 1990--1992) појављује се у улози Алексиног брата Саве. Као редитељ дебитовао представом Доктор Џекил и Мистер Хајд у СКЦ-у 1989, потом Дамом с камелијама у БДП-у 1993. Био је председник Савеза драмских уметника (1996--1998), те управник Позоришта на Теразијама (1998--2000), у којем је током бомбардовања организовао представе за публику у два дневна термина. Режирао је филмове Не тражи ме у Лас Вегасу, Стратегија илузије (2005) и Трајање (2006), а у Атељеу 212 приказана је пилот епизода серије ЕПП 2009. Значајније улоге у позоришту: Војник Иван Чонкин (В. Војновић, Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина), Мајор (И. Оркени, Тотови), Емил (В. Огњеновић, Мај нејм из Митар), Папа (Е. Фон Хорват, Приче из бечке шуме), Таша Харачлија (А. Поповић, Мрављи метеж), Гари (М. Фрејн, Иза кулиса), Анри (Ј. Реза, Три верзије живота), Емил (Т. Штивчић, Двије), Геј 2, Слепац (Ј. Цветановић, Терапија), Господин (Ф. Лоле, Господин), Господин Бредок (Чарлс Веб, Дипломац), Меки Нож (Б. Брехт, Просјачка опера), Хајд (Р. Л. Стивенсон, Доктор Џекил и Мистер Хајд), Јованча (Б. Нушић, Пут око света), Дафне (П. Стоун, Б. Мерил, Џ. Стајн, Неки то воле вруће), Вали (М. Стјуарт, Волим своју жену), Полицајац (И. Димић, Гоље), Ип Би (Г. Гонцић, Спусти се на земљу) и др. Глумио у филмовима и на телевизији: Леваци (А. Ђорђевић, 1971), Камионџије (М. Ђукановић, 1972), Јунак мог детињства (В. Белогрлић и др., 1973), Позориште у кући (Д. Ћорковић, 1973), Дечак и виолина (Ј. Ранчић, 1975), Луде године (З. Чалић, 1977), Живети као сав нормалан свет (М. Радивојевић, 1982), Како сам систематски уништен од идиота (С. Шијан, 1983), Шећерна водица (С. Прелић, 1983), Лагер Ниш (М. Стаменковић, 1987), Метла без дршке (В. Алексић, 1989--1994, 2001), Срећни људи (А. Ђорђевић, С. Шуљагић, 1993--1996), Породично благо (А. Ђорђевић, М. Вукобратовић, 1998--2002), Потера са срећ(к)ом (М. Милинковић, 2005), Наша мала клиника (Б. Ђурић, С. Максимовић, 2007--2008), Село гори, а баба се чешља (Р. Бајић, И. Зацеро, 2007--2011), На слово, на слово (Д. Михајловић, 2010--2011) и др. Добитник је гран-прија Фестивала у Нишу (1982) и Награде „Ћуран" на Данима комедије у Јагодини (1991).

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

Александра Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)