ГОМИРЈЕ

ГОМИРЈЕ, село у Хрватској, у Приморско-горанској жупанији, у Горском котару, смештено на североисточној подгорини планине Велика капела, у долини реке Добре (десна притока Купе). Припада општини Врбовско. Село је 1857. имало 1.187 становника, али је њихов број до ХХ в. нагло смањен (1900. било је 549 становника). Године 1991. било је 478 становника од којих су 93,5% били Срби, а 2,3% Хрвати. У време грађанског рата дошло је до депопулације, али се етничка структура није битније мењала. Године 2001. било је 435 становника, од којих 91,7% Срба, а 2011. било је 342 становника. Главне делатности становништва су пољопривреда, сточарство, шумарство и услужно занатство. Село је на планинској подгорини изнад реке на висини од 420 м и зракасто се шири дуж четири локална пута. У долини реке је железничка пруга Загреб--Ријека са станицом, а кроз село пролази локални пут Огулин--Врбовско. У њему су подручна основна школа, амбуланта, месна канцеларија и пошта.

М. Грчић

Манастир у истоименом селу недалеко од Српских Моравица код Огулина, са храмом Рођења Св. Јована Крститеља, основала су три монаха из манастира Крке 1600--1602. пошто је генерал Ленковић неколико година раније у овом крају населио „Влахе", тј. Србе. У Горском котару од 1536. насељавају се Срби избегли пред Турцима. Због великог прилива Срба формиран је Гомирски дистрикт у којем је вршено планско насељавање. Према неким подацима први мали манастир основан је 1557. око Модруше или у Јасенку, а онда је почетком XVII в. пресељен у Г. Био је први српски православни манастир у Војној крајини, па је допринео да се оснује неколико православних парохија. Г. постаје духовно упориште Срба у Карловачком генералату, који у циљу одбране националности и вероисповести снажно делује и на културном пољу кроз преписивање књига, снабдевање иконама православне иконографије и др. Монаси су подигли дрвену црквицу као што су и остале зграде биле од дрвета. Био је то најзападнији манастир обновљене Пећке патријаршије. Генерал гроф Вук Крсто Франкопан је 1619. манастиру издао даровну повељу, 1621. уз храм је подигао четвртасту кулу-осматрачницу, а 1681. сазидан је звоник. Старешине Г. уживале су висок углед и често су биране за горњокарловачке епископе: Василије (Предојевић, 1644, марчански), Данило (Љуботина, 1713), Данило (Јакшић, 1750), Јосиф (Рајачић, 1829). Монаси Г., Лепавине и Марче побунили су се марта 1672. против унијатског епископа Павла Зорчића, али је карловачки генерал гроф Херберштајн крваво угушио буну и казнио калуђере затвором, а неки монаси и игуман Симеон Нијемчевић, обријане браде и ошишане косе, завршили су као робови на галији на острву Малти. Молбе упућене папи и руском цару остале су без одговора. Епископ Данило (Љуботина) боравио је у овом манастиру што је захтевало катедрални храм. Изградња садашњег храма почела је 1718, а до 1722. завршени су најважнији радови. Преношењем епископског седишта у Плашки радови су успорени и тек 1729. завршени, а освећење је 1730. обавио епископ Павле (Ненадовић). У њему је 1737. сахрањен епископ Стефан (Љубибратић). Радови на осталим објектима трајали су до 1741. Већ на Св. Николу 1789. страдао је у пожару, али је обновљен 1790, а 1794. неимар Манасија и мајстори из Сарајева подигли су нове ћелије. Поново је страдао 1812, али је веома брзо трудом игумана Јосифа Рајачића обновљен, а неких радова било је 1824--1826. и 1889.

Р. Милошевић

Упркос унијатским притисцима, страдању народа и гомирских монаха, у XVIII в. долази до великог напретка манастира, па је у њему једно вријеме било и сједиште Епархије горњокарловачке. До 1730. сазидани су нови конаци и црква, а 1747. на манастирском гробљу капела Успења Пресвете Богородице. У манастиру је у XVII и XVIII в. развијена преписивачка дјелатност, ради чувена књиговезачка радионица, а 1762. Симеон Балтић покреће манастирску иконописну школу и са својим ученицима осликава нови иконостас и многе иконе за цркве у овој епархији. У првој половини XVIII в. осликана је црква, што је откривено 2002. у олтару, на преградном зиду између олтара и наоса, као и у осам тада пронађених прозора зазиданих у XIX в. Тада је и цијела црква премалтерисана и поново осликана, а 1930. зидне слике је с мањим измјенама поновио Отон Постружник. Иако је манастирска ризница веома страдала у вријеме II свјетског рата али и у вријеме рата 1991--1995, сачувани су предмети датирани почевши од XVI в., настали код домаћих мајстора, у Русији, Бечу и Италији, неколико рукописних књига насталих од XVI до XIX в., као и велик број штампаних књига. Манастир је обновљен 1889. када је срушена кула осматрачница која је служила као звоник, а на истом мјесту саграђен нови. Основа цркве данас је неразвијени крст. Унутрашњост је подијељена на три брода, са два реда од по пет стубова који носе куполу и крстасте сводове. Између 1915. и 1917. аустроугарске власти су манастир претвориле у логор за политички оптужене српске свештенике. Током II свјетског рата, 1943. усташе су запалиле манастир, а монахе одвеле у логоре. Обнова је почела 1956, сликар Милован Арсић израдио је нови иконостас, а у манастир 1967. долазе монахиње. Од тада није било прекида духовног живота у Г., али је обнова започела тек 1996. и траје и данас.

С. Орловић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, V 1925; СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, Карловачко владичанство, I--III, Карловац 1890--1893; Д. Медаковић, „Манастир Гомирје", у: Научни прилози студената Филозофског факултета, Бг 1949; И. Бах, „Прилози повијести српског сликарства у Хрватској од краја XVIII стољећа", Хисторијски зборник, 1949; „Гомирска сликарска школа у другој пол. 18. вијека", Календар Просвјета, Зг, 1950; Д. Кашић, Српски манастири у Хрватској и Славонији, Бг 1971; Д. Медаковић, Трагом српског барока, Н. Сад 1976; Д. Кашић, Манастир Гомирје, Бг 1997; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; С. Орловић, Манастир Гомирје, Бг--Карловац 2011.