ГОЛУБИЋ, Мустафа

ГОЛУБИЋ, Мустафа, револуционар, обавештајац (Столац, Босна и Херцеговина, 24. X 1889 -- Београд, 26. VII 1941). Као средњошколац, припадник националне револуционарне омладине, те присталица српског ослобођења и уједињења, прешао је у Србију после анексије Босне и Херцеговине 1908. У Београду је 1913. завршио реалну гимназију, а затим се уписао на Технички факултет. У Балканским ратовима, као добровољац, ратовао је у четничком одреду В. Танкосића. Заједно са младобосанцима учествовао је у борбама у Старој Србији и Македонији, а истакао се храброшћу у борби на Мердару. Током ратних операција писао је за публикације Илустрована ратна хроника и Балкански рат у слици и речи. Стекао је чин наредника српске војске, а за храброст је одликован орденом „Обилић". По завршетку Другог балканског рата започео је студије права у Тулузу. У Србију се вратио непосредно пред почетак I светског рата. У првој ратној години, као добровољац у одреду мајора В. Танкосића, учествовао је у борбама на Дунаву, у околини Пожаревца и на Сувобору. На предлог Н. Пашића, а са знањем представника Врховне команде, послат је у лето 1915. у Русију са задатком да међу Југословенима агитује на прикупљању добровољаца за српску војску. У позну јесен 1915, са око 3.500 добровољаца, вратио се у Србију. Ступио је у редове Тимочке војске и био распоређен на фронту према Бугарској. У јесен и зиму 1915, штитећи са својом јединицом одступницу српским трупама, повлачио се кроз Србију, прешао Албанију и стигао до Драча. У време боравка у Елбасану, а затим и на Крфу, датирају његови планови о атентатима на владаре и високе функционере Немачке, Бугарске и Грчке, које Д. Димитријевић Апис није одобрио. Због туберкулозе је средином фебруара 1916. отпуштен из војске, па је наставио студије у Француској. После Аписовог хапшења и започињања истраге која је окончана Солунским процесом, по поверљивој достави српских власти да је немачки агент, ухапшен је у Паризу фебруара 1917. и затим прослеђен у војни затвор у Солуну. Упркос мучењу, није пристао да лажно сведочи у процесу против Д. Д. Аписа и припадника организације „Уједињење или смрт". После окончања Солунског процеса пребачен је на Крф, где је преживео атентат. На седници Народне скупштине, одржаној марта 1918, дебатовано је о његовом случају и ослобођен је свих оптужби. Крај I светског рата Г. је дочекао у Француској. По повратку у земљу стављен је под полицијски надзор. Интерниран је у манастир Раковица, а затим у место рођења. Искуство стечено у догађајима везаним за Солунски процес и понашање власти према њему учинили су од Г. непомирљивог противника монарха и режима. Критичност према власти приближила га је комунистичком покрету. Крајем 1920. напустио је земљу и обрео се у Бечу, где се ангажовао у раду Клуба југословенских студената социјалиста. Године 1922. постао је члан КПЈ и дошао у контакт са представницима Коминтерне. У Бечу је од 1924. до 1927. издавао часопис Коминтерне La Fédération Balkanique. Залагао се за ревизију Солунског процеса. Био је један од покретача партијског листа Срп и чекић и члан његове редакције. Издавач је брошуре Лењин о војним питањима. Био је делегат бечких студената на Трећем конгресу КПЈ одржаном 1926. у Бечу. Један је од организатора и учесника устанка бечких радника 1927, што га је и приморало да напусти Аустрију. У Москву је по позиву први пут отишао 1927. Распоређен је у обавештајну службу и школован за официра НКВД-а. Стекао је и држављанство СССР-а. Обавештајни, контраобавештајни и субверзивни послови којима се бавио нису познати. Ипак, извесно је да је током 30-их био члан IV управе ГПУ која се, уз остало, бавила и питањима чишћења комунистичког покрета од „отпадника", шпијуна, провокатора са циљем одбране социјализма у Совјетском Савезу. У совјетској служби стекао је чин пуковника. Био је лични пријатељ Ј. В. Стаљина, а повезују га и с активностима НКВД у САД и организацијом убиства Л. Троцког у Мексику. Радећи у Коминтерни координисао је делатност југословенских комуниста, који су као интербригадисти учествовали у Шпанском грађанском рату. Претпоставља се да је био координатор совјетских тајних служби за Краљевину Југославију, као и да је непосредно пре војног пуча од 27. III 1941, преко Божина Симића, био у контакту са генералом Душаном Симовићем, па чак да се и са њим срео 26. III 1941. У Београду се изнова обрео непосредно по окупацији земље. Гестапо га је ухапсио 7. VI 1941. Током истраге у којој је био изложен највећем мучењу разоткривен је његов идентитет, али не и илегалне активности и везе. Стрељан је 26. VII 1941. у Дворском парку.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Пуковник Апис, Бг 1955; В. Дедијер, Сарајево 1914, Бг 1966; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939−1945, Бг 1992; М. Марић, Деца комунизма, 1, Бг 2014.

Љ. Димић