ГОЛОСЕМЕНИЦЕ

ГОЛОСЕМЕНИЦЕ (Gymnospermae), класа дрвенастих васкуларних биљака, претежно дрвећа и ређе жбунова, коју карактерише секундарно дебљање стабла и трахеиде у проводном систему. То су једнодоме биљке са раздвојеним мушким и женским репродуктивним органима, али могу бити дводоме, када су ти органи на одвојеним стаблима. Мушки репродуктивни органи су без омотача, појединачни или у цвастима, а женски у цвастима -- шишарицама, са семеним заметком који није покривен заштитним листићима (отуд име г). Семе им је у одрвенелим шишаркама, или у виду коштунице или бобице са меснатом семењачом. Листови су игличасти, сложено љуспасти, издужени и пљоснати или ширих лиски дихотоме нерватуре. Г. обухватају око 1.100 врста подељених у нешто преко 80 родова, 12 фамилија, осам редова и четири рецентне поткласе. Сматра се да воде порекло од дрвенастих папрати и да се први пут појављују у девону, пре 380 милиона година. Од данашњих г. заступљени су: четинари (поткласа Pinidae), цикаси (Cycadidae), гнетуми (Gnetidae) и гинка (Ginkgoidae). Са преко 600 врста четинари су распрострањени у целом свету, осим у хладним пустињама Арктика и Антарктика. Највећи број врста четинaра налази се у северној хемисфери, како у бореалним областима, тако и на планинама (→бореална вегетација), где образују моћне хоризонталне и висинске појасеве вегетације, екосистеме и биоме (нпр. тајга). У Србији расте 16 аутохтоних врста четинара (6 врста борова -- Pinus), 2 врсте смрче (Picea), 2 врсте јела (Abies) 1 врста тисе (Taxus) и 5 врста клека (Juniperus), док се далеко већи број страних врста и родова, претежно пореклом из Северне Америке и источне Азије, гаји по баштама и парковима. Цикаси су заступљени са 300 рецентних врста распрострањених у тропским и суптропским областима свих континената. Код нас се неке врсте гаје као собне биљке, а у баштама добро успевају у приморју. Гнетуми су у медитеранском делу Балканског полуострва заступљени са једним родом Ephedra и једном фамилијом Ephedraceae. У Србији расте само једна врста E. distachya која је недавно откривена, док само неколико врста настањују околне регионе под утицајем медитеранске климе (Македонија, Црна Гора, Албанија). Гинко је једини живи представник потфамилије, фамилије и рода у свету и пример је живог фосила. Природно расте у ограниченом ареалу у источној Кини, док се као украсно дрво гаји свугде у умереном појасу, па је релативно чест и по парковима и баштама у Србији. У Србији од г. заступљена је само поткласа четинара са 15 аутохтоних врста сврстаних у 5 родова и 3 фамилије: Pinaceae (Аbies -- јеле, Picea -- смрче и Pinus -- борови), Cupressaceae (Juniperus -- клеке) и Taxaceae (Taxus -- тисе). Аутохтони четинари образују у Србији висинске појасеве вегетације, обично изнад буковог појаса чинећи горњу шумску границу на планинама (нпр. борови молика и муника) или појас жбунасте вегетације изнад њих (планинска клека и бор кривуљ), али могу бити релативно широко распрострањени на планинским површима западне Србије и на специфичним геолошким подлогама као што су серпетинити (црни и бели бор). У Србији се налазе са ограниченим ареалима неке балканске ендемичне врсте четинара, као што су Панчићева оморика (Picea omorika), молика (Pinus peuce) и муника (Pinus heldreichii). Велике површине голети и пешчара у Србији су после II светског рата пошумљаване брзорастућим врстама четинара, пре свега црним и белим бором. Стране врсте четинара, пореклом из Северне Америке и Азије, гаје се као украсно дрвеће по парковима и баштама.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, „Одељак Gymnospermae (Голосемењаче)", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије I, Бг 1970; М. Видаковић, Четињаче, морфологија и варијабилност, Зг 1983; Б. Јовановић, Дендрологија са фитоценологијом, Бг 2009.

В. Стевановић