ГОЛИ ОТОК
ГОЛИ ОТОК, јадранско острво на којем је био устројен логор за политичке затворенике 1949--1956. Налази се источно од полуострва Истра, између острва Раб, Св. Гргур и Првић. Северна обала је гола и неприступачна, док је јужна и југоисточна сиромашна зеленилом, али богата увалинама од којих је највећа Мала Тетина. Углавном неплодан и без сталних становника, Г. о. је у далекој прошлости најчешће служио за испашу оваца, те је на њему постојало само неколико сезонских пастирских станова и цистерни за кишницу. У I светском рату Аустроугарска је ту изградила логор за држање заробљеника са Источног фронта. Између два светска рата био је у власништву извесног Рада Вуковића, велетрговца из Бриња. После II светског рата на Г. о. је отворен логор за политичке затворенике -- присталице Информбироа, припаднике демократских покрета и странака из година непосредно после комунистичке револуције. Одлука о формирању логора донета је почетком 1949, али су слични планови постојали и у међуратном периоду. Стево Крајачић и Едвард Кардељ првобитно су предлагали да се оснује логор у Добоју или на Пакленим отоцима, али је прихваћена идеја вајара Антуна Августинчића да то буде на Г. о., познатом по добром мермеру, који су кажњеници могли да прерађују. Градњу логора, под вођством Слободана Крстића Уче, почели су кажњеници из Лепоглаве. Изградивши прве објекте (бараке, пристаниште, путеве, зграде за управнике и стражаре), неприступачно и каменито острво претворили су у место за издржавање казне. Логор је отворен 9. VII 1949, када је на острво стигла прва група од око 1.200 кажњеника. До краја те године у логору је било чак 3.663 затвореника, који су због рада у предузећу „Мермер", под надлежношћу савезне УДБ-е, постали познати као „мермераши". Не зна се тачно колико је лица боравило у логору до 1956, када је распуштен. Према Владимиру Дедијеру, било их је 31.000--32.000 од чега 18.000 административно кажњених и 13.000 осуђених војних и цивилних лица (тврдња бившег управника Анта Раштегорца). У званичној историји СКЈ наводи се да је до 1956. кроз Г. о. прошло нешто преко 11.000 људи. Према анализи Драгана Марковића, између 1949. и 1953. ту је боравило 11.611 лица од којих су 828 биле жене. У истом периоду пуштено је 5.920 лица, а умрло је 243. Званични подаци показују да је на Г. о. умрло између 343 и 500 лица. Жене, које су углавном служиле казну у Рамском риту и Забели, први пут су примљене на издржавање казне априла 1950. Међу логорашима је било народних хероја, министара, предратних комуниста, посланика и људи од угледа. Већину логораша чинили су Срби и Црногорци. На острву је постојало више „логора" (барака): Стари мушки логор („Стара жица"), Нови мушки логор („Нова жица"), Радилиште 101 („Петрова рупа") и женски логор. Прво је током 1949. настао стари мушки логор, а онда сви остали. За двадесетак затвореника који су до хапшења били у структурама власти и на одговорним партијским дужностима (генерали, министри, предратни комунисти који су школовани у СССР) резервисана је барака-логор у „Петровој рупи", где су живели под потпуном изолацијом. Нико није смео да зна ко се ту налази, нити да их види, као што ни они нису смели да виде било кога. Други затвореници су им храну и воду остављали стотинак метара даље. Међу лицима која су ту служила казну налазили су се: пуковник Владимир Дапчевић, један од бивших шефова Агитпропа Стефан Митровић, бивши новинар Миша Брашић, комунистички посланик Никола Ковачевић и др. Управници логора били су поверљиви високи официри УДБ-е, попут генерала Воја Биљановића, Бранка Дамјановића, Анта Раштегорца или Николе Бугарчића. Највећи број затвореника на Г. о. био је кажњен административним, односно прекршајним казнама до две године „друштвено-поправног затвора", али се она могла више пута понављати. Над кажњенима су примењиване мере „преваспитавања", засноване на тешким физичким и психичким притисцима на кажњенике, што је ово место издвајало међу другим логорима и затворима. Они који нису признавали властиту кривицу тучени су, малтретирани и понижавани, у чему су, поред чувара, учествовали и сами робијаши, доказујући да су „преваспитани" или се, пак, борећи за бољи статус. Посебно тешка казна за кажњенике био је бојкот, који је трајао око два месеца, а некад и дуже. Особи под бојкотом био је забрањен сваки разговор, радила је најтеже послове туцања камена, подносила пљување, псовање, ударце колектива и др. Највећи део времена логораши су проводили у тешком физичком раду у каменоломима и рудницима боксита, без обзира на временске прилике. Током 50-их година подигнуте су биле и радионице у којима су осуђеници секли мермер, обављали столарске, финоклесачке радове, кројачке и обућарске послове. Постојале су и норме и рад по норми. Онај ко је пребацивао норму, добијао је више хране и друге ситније олакшице. Информбировци који су „ревидирали став" добили су могућност да буду чланови радних бригада и оду на рад ван острва (сеча дрва на Велебиту, изградња вила у Загребу и Ријеци). Од средине 50-тих година XX века, када је престао сукоб са Информбироом, Г. о. је претворен у обичан затвор и потпао под надлежност СР Хрватске. У њега су тада затварана лица која су починила кривична дела, а понекад и малолетни преступници.
ИЗВОРИ: В. Дедијер, Нови прилози за биографију друга Тита, III, Бг 1984; Д. Јовановић, Музеј живих људи, I--II, Бг 1990; Д. Михаиловић, Голи оток, I--V, Бг, 1990--2012; М. Б. Стијовић, Свједочанства голооточких злочина, Бг 1995; О. Благојевић, Мој живот, Бг 1996; Д. Михаиловић, Кратка историја сатирања, Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Историја СКЈ, Бг 1985; Д. Марковић, Истина о Голом отоку, Бг 1987; Јосип Броз Тито и Голи оток, Бг 1990; М. Кордић, Разголићени оток, Бг 1990; Д. Симић, Б. Трифуновић, Женски логор на Голом отоку, Бг 1990; С. Ћурувија, Ја, ибеовац Владо Дапчевић, Бг 1990; М. Б. Стојановић, Голи оток: анатомија злочина, Бг 1991; С. Божовић, Голооточки геноцид, Бг 1992; Голи оток (1949--1956), радови са округлог стола, Пг 1998; М. Ивковић, Пут безнађа, Н. Сад 2004; С. Цветковић, Између српа и чекића. Репресија у Србији 1944--1953, Бг 2006.
Н. Милићевић