ГОЛЕНИШЧЕВ КУТУЗОВ, Иља (Илија)

ГОЛЕНИШЧЕВ КУТУЗОВ, Иља (Илија) (Голенищев Кутузов, Илья), филолог, историчар књижевности, преводилац (Наталијино, Саратовска губернија, Русија, 17. IV 1904 --– Москва, 26. IV 1969). Са породицом је емигрирао у Краљевину СХС 1920. Завршио је упоредну књижевност, француски језик и књижевност, те српску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Преводио дела руске, украјинске, француске, италијанске, немачке књижевности, али и дела са српског на стране језике. Био је гимназијски професор француског језика у Никшићу, Дубровнику и Београду. Од 1929. до 1933. био је француски стипендиста у Паризу, где је на Сорбони одбранио тезу „Мотив Гризелде у Француској у XIV и XV веку". У лето 1933. и 1934. помагао као пратилац и преводилац америчком научнику Милману Перију приликом његове фолклорне експедиције по Херцеговини, Босни и Далмацији, што ће утицати на његова интересовања за српско усмено стваралаштво. У раду „Русија у нашим народним песмама" (СКГ, 1936, 48) Г. је анализирао епске песме из збирки Вука Караџића и Симе Милутиновића Сарајлије, али и тада још необјављене збирке Милмана Перија, проналазећи у њима традиционалне народне представе балканских Словена о Русији и анализирајући поетску грађу у светлу историјских чињеница о односима српског и руског народа. Од 1934. био је приватни доцент на Ф. ф. Београдског универзитета: предавао је историју француског језика и књижевности. У Српском књижевном гласнику, Страном прегледу објавио више научних расправа и чланака, био организатор и учесник књижевних кружока у Београду (Гамајун и Књижевна среда), а учествовао је (с Александром Белићем) и у припреми III међународног конгреса слависта у Београду 1939. У Русију се вратио 1955, где се прво запослио у Институту за светску књижевност Руске академије наука, у звању старијег научног сарадника, а потом предавао на Московском универзитету италијанску и француску књижевност (1956--1958). Иако се претежно бавио књижевношћу италијанске ренесансе (приредио сабрана Дантеова дела и др.), посветио је неколико студија проблемима изучавања српске епске поезије. Приредио антологију Эпос сербского народа (Москва 1963) у којој је превео двадесетак песама, а у опширном поговору разматрао питања односа историје и епског памћења, поделе епских песама на циклусе, компаративног проучавања епских мотива и сижеа, корелација усмене и писане књижевности, поетске биографије епских јунака (посебно Марка Краљевића). Обухвата и резултате српских и страних научника. Овој проблематици посветио је и знатан део своје последње књиге Славянские литературы. Статьи и исследования (Москва 1973, постхумно објављена) у раду Эпос народов Югославии. Приредио је и антологију Сказки народов Югославии (Москва 1962; до сада штампана у четири издања), за коју је написао предговор у којем упознаје руске читаоце са историјатом њиховог бележења, посебно истичући заслуге Вука Караџића, као и са основним одликама усмених прозних врста.

ЛИТЕРАТУРА: О. Ђурић, Руска литерарна Србија 1920--1920–1941: писци, кружоци и издања, Г. Милановац 1990; И. В. Голенищева-Кутузова, „Эпическое творчество народов Югославии в трудах И. Н. Голенищева-Кутузова", у: Русская эмиграция в Югославии, Москва 1996.

Јасмина Јокић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)