ГОЛЕМОВИЋ, Димитрије

ГОЛЕМОВИЋ, Димитрије, етномузиколог, композитор, универзитетски професор (Београд, 3. IV 1954). Студирао композицију и соло певање, а дипломирао (1978) и магистрирао (1981) етномузикологију на Факултету музичке уметности у Београду, на којем је 1987, под менторством Д. Девића, одбранио и докторску тезу Народна музика Подриња (Сар. 1987). Од 1979. ради на Одсеку за етномузикологију истог факултета, а редовни професор постаје 2002. Као вишегодишњи шеф Катедре за етномузикологију немерљиво доприноси њеном развоју и унапређењу, чиме студије етномузикологије доводи у раван светских тенденција. Његов етномузиколошки рад заснован је на изузетно обимном теренском искуству. Истражујући традиционалну музику, обишао је преко 600 села у Србији, Црној Гори (Бока которска и приморје), Босни и Херцеговини (североисточни и северозападни део) и Македонији (северни део). Карактеристично је да ова истраживања веома често спроводи тимски, заједно са другим етномузиколозима и/или етнокореолозима. Као резултат оваквог начина рада објављене су многе студије у земљи и иностранству. Најзапаженије су студија о рефрену у народном певању (Рефрен у народном певању: од обреда до забаве, Бл 2000), затим јединствена збирка краћих студија посвећених разним проблемима српске традиционалне музике (Етномузиколошки огледи, Бг 1997) и свакако студија посвећена Крстивоју Суботићу, једном од најпроминентнијих сеоских традиционалних музичара Србије (Народни музичар Крстивоје Суботић, Ва 2009). Готово све његове публикације праћене су и одговарајућим аудио-материјалима, чинећи тако Г. и највећим савременим сакупљачем традиционалне, посебно сеоске музике у Србији. Своје изванредно познавање српског музичког фолклора презентовао је и на универзитетима у Солуну, Бечу и Чикагу. Руководилац је вишегодишњих научно-истраживачких пројеката ФМУ прихваћених у надлежним министарствима Републике Србије. Аутор је и већег броја радио и ТВ-емисија са тематиком из области традиционалне музике, као и стални члан жирија на домаћим и иностраним фестивалима музичког фолклора. Изузетно етномузиколошко искуство делимично је уграђено и у његов релативно обиман композиторски опус. Ранија дела показују наклоњеност мањим формама (Циганске песме за сопран и клавир, 1992; Песме из домовине за сопран и гудачки ансамбл, 1995), но касније се, уз чак 40 хорских композиција, претежно окреће комплекснијим делима, као што су Божанствена литургија пређеосвећених дарова, за соло тенор, баритон и мешовити хор (1998), ораторијуми Хирамов завет (2004) и Дрино, водо (2011), те дечја опера Дечак који се ничег није бојао (2007).

ДЕЛА: и О. Васић, Народне песме и игре у околини Бујановца, Бг 1980; Народна музика титовоужичког краја, Бг 1990; Човек као музичко биће, Бг 2006; Пјевање уз гусле, Бг 2008; „Balkan Refrain: Form and Tradition in European Folk Song", Europea: Ethnomusicologies and Modernities, Maryland--Toronto--Plymouth, 2010, 9; „Сеоско певање у западној Србији (прилог проучавању музичких дијалеката у Србији)", у: Србија: музички и играчки дијалекти, Бг 2011; „Contemporary Singing to Gusle Accompaniment in Serbia and Montenegro", Europеa: Ethnomusicologies and Modernities, Lanham--Toronto-- Plymouth, 2012, 11.

Мл. Марковић