Гојнић, Лабуд

Гојнић, Лабуд, великосудија, министар, народни посланик (Брчели, Црмница, 4. VI 1865 -- Брчели, 16. I 1916). Нижу гимназију је учио на Цетињу а матурирао је у Новосадској српској гимназији 1889. На Цетињу је добио место секретара Великог суда, а за председника Окружног суда у Вирпазару постављен је 1897. Истовремено је држао и административну власт у Црмници као окружни капетан. За члана Великог суда именован је 1903. На почетку ХХ в. био је у мијушковићко-јабучкој групи црногорских интелектуалаца који су припремали друштвене реформе и први устав. У влади Лазара Мијушковића био је министар унутрашњих дела 1905. По упутствима књаза Николе радио је на смиривању омладинских протеста 1906. Дао је оставку на министарску дужност и на првим црногорским изборима у Горњоцрмничкој капетанији изабран за народног посланика 1906. Налазио се у свим скупштинским сазивима до 1914. као изабрани или вирилни посланик. Био је председник Народне скупштине 1907. када је књаз Никола изговорио престону беседу и када је говор пропраћен узвицима против издајника. Укорио је Томановићеву владу да није довољно одлучна у обрачуну са учесницима бомбашке афере. Као председник Књажевског црногорског суда за суђење анархистичких злочина 1908. изрекао је казне педесеторици оптужених припадника Народне странке. Шесторици је одредио смртну казну, тројици вечиту робију, а осталима затвор од две до двадесет година. Председник Великог суда био је 1908, али је са те функције смењен. Кратко се бавио адвокатским пословима у Подгорици. Поново је биран за председника Народне скупштине, али је као владин кандидат за то место 1911. изгубио од Јована Пламенца. У Балканском рату 1912. учествовао је као борац Брчелске чете. После рата, у кабинету сердара Јанка Вукотића, опет је био министар унутрашњих дела до априла 1914. По избијању I светског рата, као обласни управитељ у Никшићу обављао је важне интендантске и друге послове у залеђу фронта. Био је у комисији која је надгледала стање у Црногорској војсци 1914. Тешко је примио окупацију Црне Горе 1916. Повукао се у своје село и напрасно умро. Био је члан домаћих и страних хуманитарних, научних, просветних и других друштава. У Лучи је 1894. писао осврте на књиге из правних наука, а у Јавору је 1891. и 1892. полемисао са Миланом Решетаром и његовим коментарима Горског вијенца. Имао је Данилов крст II степена и остала црногорска и страна одликовања.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Чланови црногорског великог суда", Србобран, 1903, 15; М. М. Драговић (ур.), Црногорски алманах, Суб. 1929; Н. П. Шкеровић, Црна Гора на освитку ХХ вијека, Бг 1964; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914--1918, Цт 1969.

М. Вуксановић