ГОЂЕВАЦ

ГОЂЕВАЦ, једна од најпознатијих породица ваљевског и ужичког краја, веома важна за развој привреде у Србији. Породица се доселила почетком XIX в. из Осата у Босни, краја чувеног по вештим градитељима. Чланове велике породице Г. у Србију је превео Ђуро Г. (Гођевићи код Сребренице, око 1789 -- Ваљево, 7. VIII 1859). У томе су му помагала и браћа која су већи део породице преселили у ваљевски крај, док је Ђуро своје населио у селу Тубићи у ужичком округу. Догађаји из Другог српског устанка натерали су Ђуру да се пресели у село Зарубе код Ваљева и придружи другим члановима породице. Међу њима запамћен је Милутин (Гођевићи, око 1776 -- Зарубе, 1831), неимар, који је 1816. обновио цркву манастира Боговађе, зидао цркву у Савинцу под Рудником (једну од најлепших задужбина књаза Милоша) 1819/20. „у духу рашке школе", цркву у Крагујевцу „по немачкој форми" 1820, цркву манастира Чокешине 1823/26, цркву у Осипаоници 1827, цркву у Шетоњама (с мајстором Веселином) 1829. Све грађевине подизао је за рачун књаза Милоша. Ђуро је ширио посао по Србији. Зидарским занатом бавили су се, неко време, сви мушки чланови породице, и то само они који су рођени у Босни и који су се доселили у Србију као већ формирани мајстори. Сам Ђуро саградио је са стрицем Алексом цркву у Бранковини 1829/30, затим цркву у Паунама 1834, као и једну од воденица проте Матеје Ненадовића.

Ускоро се Г. одричу зидарског заната и бирају друга занимања. Ђуро је имао три сина: Ивана, Ранка и Филипа. Средњег, Ранка (Зарубе, око 1817 -- Ваљево, 1908), настањује у Ваљево и омогућава му да се бави трговином. Ранко се досељава 1834. на земљиште које је Ђуро купио 1832, у данашњој улици Драгојла Дудића, где је касније подигнут хотел „Г.", власништво породице. После II светског рата у зграду се уселила Школа ученика у привреди, а сада је ту зграда дирекције бивше фабрике „Милан Китановић". Поред земљишта, отац поклања сину и 70 дуката да започне посао. Ранко се 1841. жени Персидом Тадић и купује имање у садашњој улици Кнеза Михаила у Ваљеву, где гради „кућу Г.". Ту најпре зида мању приземну кућу и магазу. Иако се није много ангажовао у политици, Ранко је 1877. биран за посланика ваљевске вароши на Великој народној скупштини која је одлучивала о миру с Турском. Трговина је напредовала, као и Ранкова породица, синовима и кћерима: Марко, Јован (трговац у Ваљеву), Петар, Јефрем (рентијер), Милош, Драгутин (адвокат), Светозар (индустријалац и добротвор), Владимир (гвожђарски трговац), Јелена, Ана, Даринка. Синови су се, осим Јована, у Београду успешно бавили трговином и индустријом. Г. су 1888. основали прву ливницу у Србији. Ранко умире 1908, његов син Јован 1906, а Јованов син Милош 1903. Породицу Г. потом предводи Ранков син Светозар, а ваљевски део Милан Г., унук Ивана, једног од Ђуриних синова.

Ранко Г. је на Савамали у Београду од 1842. држао Трговачку радњу гвожђарско-металне и техничке струке, а касније, 1889, код Параносовог храма инсталисао је малу фабричку радионицу за израду разноврсних лимарских и других металних производа машинским путем. Посао је започет тако што је, по Закону о потпомагању домаће индустрије (из 1873), Ранко Г. добио концесију на 15 година за фабричку израду разних производа од лима. У радионици су прављени разни производи: од санитарија, хладњача до намештаја, делова опреме и сл. Фабрика је имала следећа одељења: лимарско-стругарско, ливачко-браварско, фарбару и сушару, 14 машина и малу парну машину. На изложбама у Шапцу 1890, Врању 1892, Бечу 1894, Београду и Пожаревцу 1895. добијала је похвалнице, медаље, повеље и одликовања, а била је тада једина приватна творница у Србији која је поправљала и преправљала машине, те израђивала делове машина. Пружала је услуге Српском бродарском друштву, многим млиновима у земљи, а израђивала је или прерађивала и пољопривредне машине. Раније се за такве поправке ишло у Пешту, као најближи индустријски центар. Тако је учествовала у адаптирању проналазака технолошке револуције. Производња је константно повећавана, а целокупна вредност њене производње износила је 252.480 динара. Од почетка рада 1889. до 1898. фабрика је произвела: 5.000 кревета, 800 умиваоника, 360 чивилука, 1.100 жичаних мадраца, 1.800 металних мртвачких сандука, 380 баштенских клупа, 600 купаћих када, 75 апарата за хлађење, 30 вага, 150 круњача кукуруза, 75 муљача и око 75 вагона ливенарије у укупној вредности око 1.200.000 динара.

Успеси током 10 година навели су Ранка да подигне нову, модерно опремљену фабрику, способну за савремени начин производње. Руковођење послом поверио је сину Светозару (Ваљево, 20. III 1863 -- Београд, 6. XI 1940), стручном познаваоцу ове врсте индустрије, и унуку Радомиру Томићу, машинском инжењеру. Стара повластица од 1888. замењена је новом од децембра 1900, којом су браћи Ранка Г. дате на десет година олакшице предвиђене Законом о потпомагању домаће радиности (индустрије) од 1898, ради фабричке производње пољопривредних машина, справа и алата, те разноврсних металних израђевина везаних за ливницу гвожђа и метала. Повластица је ослободила предузеће од плаћања царина и свих узгредних такса на увоз машина, делова машина, алата и остале опреме, те на увоз многих сировина које се у земљи нису могле набавити, као што су гвожђе и метал за ливење, разни облици тегљеног гвожђа, челичне жице и друго за производњу пољопривредних справа и машина, мостова, прозора, гвозденог намештаја, затим бакарни и челични лим за израду прскалица, као и челик у разним димензијама, калај, гвоздене челичне цеви, ковачки ћумур и кокс, боје, лакови итд. Предузеће је било ослобођено плаћања непосредног пореза, а дозвољено му је да с државног, општинског и, по могућству, приватног земљишта користи камен, шљунак, песак, гипс и глину. С овим олакшицама, Г. су били обавезни да у предузеће уложе најмање 250.000 динара, да после пет година од укупног броја запослених имају најмање половину с држављанством Србије и да подигнута фабрика проради најдаље у року од једне године.

За изградњу нове фабрике „Браћа Ранка Г." купила су земљиште преко пута фабрике дувана, називано Писар Лазина воденица, у величини од 10.000 м^2^. Градња је трајала више од две године, а фабрика је пуштена у погон јуна 1903. Дуж Мокролушког потока, преко којег је гвоздени мост служио за прелаз у фабрику, подигнута је целом дужином велика једноспратна зграда, која је углавном служила за стационирање готове робе и за фабричке канцеларије. Остале грађевине с фабричким одељењима биле су распоређене на ивици и у средини фабричког круга, у складу с током процеса производње. Док је стара фабрика запошљавала око 50 радника, нова је имала 200 запослених (са солидним за оно време најамнинама од двадесетак динара на дан). Фабрика је имала више производних одељења, као и генератор електричне струје. Одељења, међусобно повезана ради брже циркулације, грађена су у четвороугаоном поретку око пространог фабричког дворишта. Постојала су три магацина и две ливнице, стругарнице, браварнице, лимарнице итд. Главна машина радилица је била локомобила „Асмани--Штоклер" од 100КС и резервна мала парна локомобила од 8КС из раније фабрике. Локомобила је такође имала генератор за електрично осветљење свих фабричких просторија, а набављен је и један дизел-мотор.

Ливница гвожђа имала је просторију од око 500 м^2^. Гвожђе је топљено у двема куполастим пећима које добијају јаку пропухну ваздушну струју помоћу вентилатора, ради распламсавања огња. Растопљени метал ливен је у калупима; за преношење тешких ливова и изливених предмета служио је колосек с вагонетима дуж целе ливнице. Ливница је могла да излије у једном комаду предмет тежине 1.500 кг. Њен годишњи капацитет ливења разних предмета, рачунајући 180 дана у години, јер је радила сваки други дан, износио је 1910. 275 т гвожђа и то је била водећа фабрика металне индустрије и једна од највећих фабрика уопште у Србији. Калупи за ливење метала рађени су ручно за финије, а машински за гломазније предмете. Фабрика је имала четири машине за израду земљаних или пешчаних калупа. Земља је доношена из Мокрог Луга, а песак с београдске тврђаве. За израду земљаних служили су дрвени калупи, које су радили извежбани столари. Фабрика је имала велику збирку дрвених калупа. Изливени предмети хлађени су у специјалној сушници, затим су чишћени ручном или машинском четком од наслага земље, песка и др. У ливење метала спадала је израда сачме. За ову сврху саграђена је гвоздена кула висине 44 м, с озиданим базеном воде на подножју куле. С врха куле сипано је кроз метално сито растопљено олово, које у паду добија облик лопте, у базену се расхлађује, затим је сачма сушена у сушари, пуштена је преко косих дрвених степеница да се котрља ради обликовања, просејана је затим кроз сита, те се кроз шупље ваљке растребљивала по крупноћи. На овај начин добијана је сачма до 4 мм пречника, а крупнија сачма до 10 мм пречника израђивана је ливењем у специјалним калупима. Полирање сачме вршено је помоћу графита у гвозденим ваљцима, покретном машином. Сачма је тако превучена танким слојем графита и тиме је готова за продају у врећицама по 5 кг. Капацитет производње потпуно подмирује потребе домаћег тржишта, сузбијајући сасвим увоз овог производа. Турпионица фабрике је са шест до осам запослених радника израђивала све врсте турпије за своје потребе, а примала је из целе Србије старе турпије на оштрење. Остала фабричка одељења налазила су се у зградама одвојеним од ливнице. Ковачница и котларница имале су четири двогуба огњишта с осам капака. Вентилатори, који су давали ваздух пећима за топљење гвожђа, служили су и за ова двогуба огњишта. Поред обичног алата, ковачница је имала четири модерне машине за сечење гвожђа разноврсног облика, затим бушилице и парни чекић. У овом пространом одељењу вршене су поправке парних котлова, израђиване су разне жичане мреже, чишћени су изливени предмети за пресовање орнаментике од лима и други предмети од овог материјала. У ранијој фабрици, ови предмети рађени су ручним пресама.

Посебна пажња обраћана је производњи пољопривредних машина. Земљорадња је тада у Србији полако укључивана у токове технолошке револуције. На појединим великим поседима увођена су савремена оруђа за рад и пољопривредне машине, набављане из страних земаља. Фабрика браће Г. је донекле смањивала потребу увоза ових производа. Пољопривреднe машинe израђиване су у разним фабричким одељењима, према врсти делова од којих су машине састављене. Точкови, зупчаници и други трансмисиони гвоздени делови изливени су у ливници, а бушење рупа за осовине, делови за подмазивање и др. спадали су у надлежност механичких радионица. Разне осовине ових машина искиване су у ковачници, а дотеривали су их механичари. Дрвени делови израђивани су у коларници и столарници. Сви делови склапани су у одељењу за монтажу пољопривредних машина, које је имало опрему и за савршеније машине. Коларска и столарска радионица израђивале су не само дрвене делове пољопривредних машина него и мехове за многе занатске радионице у Србији. Столарска радионица имала је савремене машине алатљике, тестере разних врста, машине за рендисање, за израду жљебова, за бушење дрвета итд. Израда креветских мадраца била је потпуно механизована. У овом одељењу, специјалне машине израђивале су цеви за гвоздени намештај. Машинским путем израђиване су и гвоздене ролетне.

У технички најбоље опремљена одељења спадала је механичка радионица, у којој су врло квалификовани радници израђивали све важније машинске делове, поправљали машинске делове и ван фабрике, обрађивали изливене предмете у друге металне производе финије израде. Машинска радионица имала је неколико савремених стругова, особито модерне револвер-стругове, већи број механичких бушилица, машину за сечење метала, за рендисање метала и за израду шупљих металних предмета. Све ове машине покретане су преко трансмисије парном машином. У овој радионици монтирани су гвоздени и болнички намештај, панцир касе и други производи. Фабрика је имала посебно одељење за глачање, полирање, никловање и галванско позлаћивање машинским путем. И машине у погону биле су савременог типа, као и одељење за бојадисање фабричких производа. Производња је достизала све већи обим: године 1902. израђено је 7.946 разних металних предмета и 87.495 кг разне ливенарије у вредности 185.000 динара, следеће 1903. већ је израђено 27.995 комада разних металних предмета и 118.321 кг ливенарије у вредности 196.000 динара, а 1905. произведено је 54.218 комада разних металних предмета, 20 вагона разног ливеног гвожђа и 4.000 кг металних машинских делова у вредности 376.000 динара. О сталном порасту производње сведочи све већи увоз сировог и другог материјала, који се није могао набављати у Србији. Тако је само у првом тромесечју 1903. вредност увезених предмета за потребе фабрике (кокс и брикет, тегљено и сирово гвожђе, лим, жице, полупрерађени бакар и месинг, делови машина итд.) износила 22.400 динара.

Произвођене су серијски пољопривредне машине. До краја 1909. утрошено је на грађевине 174.000 динара, инсталације су коштале 238.000 динара, а обртни капитал достигао 800.000 динара. У фабрици је било запослено 202 радника и још 15 службеника администрације. Разни режијски трошкови износили су преко 180.000 динара, а вредност изграђених предмета преко 720.000 динара. Предузеће је развило и социјалну димензију: 1902. основало је фонд за обезбеђење радника и њихових породица у случају болести, онеспособљења и смрти, што је подразумевало бесплатно лекарско лечење и социјалну новчану помоћ, за шта је било потребно да запослени одвајају за ове социјалне намене.

Посед породице Г. у Ваљеву преузео је Милан (Зарубе, 1876 -- Ваљево, 1950), син Радосава, који је почео као ситни шљиварски трговац, а затим ширио трговину бавећи се продајом разноврсне робе, између осталог (са Спиром Карајанковићем) као лиферант меса и месних прерађевина за српску војску (делимично и за време ратова 1912--1918). На наслеђеном земљишту од 15 ха (где је данас Холдинг компанија „Крушик") бавио се ратарством, а добро пословање омогућило му је да у Гођевачкој улици (данас Драгојла Дудића) подигне пословно-стамбену зграду, чардаке и магацине. После I светског рата преоријентисао се на трговину гвожђарском и техничком робом, као и грађевинским материјалом. Милан је више година био председник Ваљевске трговачке омладине, председник Управног одбора Ваљевске штедионице, власник листа Глас Ваљева. У Календару Колубара за 1936. објавио је рад „Развој шљиварства у околини Ваљева". У послу га наслеђује син Милорад 1930. Милорад је имао сина Милована, а овај сина Мила, који је и након II светског рата задржао део власништва велелепне куће Г. у центру Ваљева.

Главни наследник Ранка Г., Светозар, школовао се у Ваљеву, Панчеву и Љубљани и преузевши 1892. београдску фабрику, која је претходне четири године пословала с губитком, подиже је на ниво једне од најјачих металних фабрика у Србији. Уочи I светског рата у њој је радило око 350 радника, а на почетку рата она је изгорела. После I светског рата Светозар, уз помоћ браће и сродника, обнавља фабрику „Браће Ранка Г." и уздиже је до велике и јаке индустрије, због чега је сматран за једног од пионира индустријализације у Србији. Фабрика се оријентише на производњу металног и гвозденог намештаја, а од 1935. на израду војних радио-станица и радио-пријемника „Орион" и постаје прва фабрика ове нове гране индустрије у Југославији. Светозар је уживао велик углед међу индустријалцима -- од оснивања Индустријске коморе 1910. до смрти 1940. био је њен потпредседник. Помагао је многе културне и социјалне установе у Београду и Ваљеву, био добротвор Ваљевске трговачке омладине, подигао је (с браћом) цркву на Новом гробљу у Ваљеву. Умро је од последица саобраћајне несреће. Велику улогу у породичној фабрици Г. у Београду имао је и Јевремов син Љубомир-Љуба (Ваљево, 26. IV 1888 -- Београд, 1. XI 1964), инжењер и индустријалац. Завршио је Технички факултет у Београду, у ратовима 1912--1918. одликован је Медаљом за храброст и Медаљом за војничке врлине. Угледан индустријалац, биран је у управне одборе највећих банака, осигуравајућих друштава и привредних предузећа. По окупацији 1941. затворио је фабрику и одбио да ради за Немце. Иако ју је затим отворио, одбио је да улази у њу. Одбио је да потпише Недићев апел српском народу против комунизма. Пензионисан је 1946, а његова фабрика национализована је 1949.

Породица Г. је у међуратном периоду уложила капитал и у индустрију коже. Пошто је фабрика коже Јована Барловца, настала још пре I светског рата, у рату страдала, обновљена је у послератном периоду као акционарско друштво „Фабрика кожа Ђурић и Барловац". Од укупно 1.600 акција 1927. породица Г. је имала 200, а највише Тихомир Панић 300. Међутим, већ од 1928. породица Г. располаже с највише акција у овом предузећу. Од почетка 30-их фабрика долази у кризу, да би збор акционара јула 1934. одлучио да предузеће престаје да постоји.

Разгранатим пословима породице Г. допринео је и Ранков син Јефрем (Јеврем Јеша, Ваљево, 28. I 1854 -- Ваљево, 28. VII 1939), трговац и рентијер. Трговини се обучавао у очевој радњи, обављајући разне послове. Када су Г. у пристаништу Забрежје код Обреновца отворили магацине, чардаке и друге пословне просторије, Јеврем се бринуо о прихвату, смештају и отпреми робе. У међуратном раздобљу бавио се издавањем кућа и других објеката под закуп. Његови синови Чедомир и Војислав имали су самосталну трговачку фирму „Г."; инжењер Љубомир водио је матичну фирму у Београду, а Слободан је поседовао велико имање на Обилићевом венцу и Змај Јовиној улици у Београду. После II светског рата фабрика „Браће Ранка Г." у Београду, хотел „Г." у Ваљеву и друга важнија непокретна имовина породице Г. је национализована.

ИЗВОР: AJ.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Вучо, Развој индустрије у Србији у ХIХ веку, Бг 1981; Љ. Павловић, О Ваљеву и Шапцу, Ва 1990; З. Ранковић (ур.), Биографски лексикон Ваљевског краја, 1, Ва 1996; Д. Петровић, Историја индустрије Београда, 1--2, Бг 2006.

Д. Р. Петровић; РСЕ