ГОДИШЊИЦА НИКОЛЕ ЧУПИЋА

ГОДИШЊИЦА НИКОЛЕ ЧУПИЋА, периодична публикација Чупићеве задужбине (Београд 1877--1941: књ. I--XXXIII, 1877--1914; XXXIV--L, 1921--1941), основане по завјештању Н. Чупића (унука Карађорђевог војводе Стојана Чупића), српског артиљеријског капетана (1836--1870). Оријентисана је на српску историју, историју књижевности, дијелом и на књижевну критику, религију и фолклор, право и географију. Општи увид у допринос ове публикације поменутим областима налази се у свесци 50/1941, у прилозима У. Џонића, В. Чајкановића, П. Стевановића и Ж. Милићевића. Прва годишта садрже фоклорну грађу, обичаје (М. Ђ. Милићевић, „Славе у Срба"), скаске и легенде (Ј. Хаџи-Васиљевић, М. Веселиновић и др.), или расправе илустроване грађом („Празноверице и злочини с нарочитим погледом на празноверицу о закопаном благу" М. Веснића). Сматра се да је ова грађа „богата и доброг квалитета", изнета „зналачки сажето" (В. Чајкановић, ГНЧ, 50/1941). Историја српске књижевности је богато заступљена: средњовјековну књижевност је почео да изучава С. Вуловић, наставили Н. Дучић и Ј. Хаџи-Васиљевић, а касније В. Ћоровић, С. Станојевић, П. Поповић. Са старом књижевношћу је равноправна народна: С. Новаковић обара теорију А. Павића о постојању једне велике косовске пјесме; С. Вуловић указује на околности постојања народне поезије у савремено доба; А. Гавриловић проучава варијанте народних пјесама и народну лирику. Народна проза је обухваћена расправом М. Ј. Мајзнера „Српске народне и Езопове басне". Раним периодом нове српске књижевности баве се Д. Руварац, С. Новаковић, Н. Радојчић (буквари, хералдика, Ј. Рајић, З. Орфелин); важно мјесто има и дјело Д. Обрадовића (А. Гавриловић, В. Чајкановић), Д. Давидовића, П. Соларића, С. М. Сарајлије (С. Вуловић, А. Гавриловић и др.), П. П. Његоша, Љ. П. Ненадовића (посебно лист Шумадинка), Ђ. Јакшића (знаменита студија С. Вуловића). Смрт Ђ. Даничића изазвала је прилоге М. Ђ. Милићевића („Помени о Даничићу" и „Ђура Даничић"): писма, дружења и путовања, биографски и библиографски подаци; С. Новаковић је описао Даничићев утицај на језик и књижевност код Срба. Савремено стање писмености, став читалачке публике, услови постојања књижевности, предмет су Вуловићевог чланка „Појави у најновијој нашој литератури". У ГНЧ су рјешавана питања важна и за историју и за народну традицију, у расправама И. Руварца и Љ. Ковачевића (смрт цара Уроша и краља Вукашина). С. Новаковић је објавио изузетно важну студију о хералдичким обичајима у Срба, о путевима српске традиције од средњег до новог вијека. Књижевна критика је дјелимично повезана са књижевноисторијским и књижевнотеоријским чланцима (С. Вуловић, С. Николајевић). П. Поповић почиње објављивати прилоге из историје дубровачке књижевности и књижевности Вуковог доба; Скерлић пише о тзв. школи објективне лирике. У годиштима пред I свјетски рат појављује се нова генерација сарадника, В. Ћоровић, В. Чајкановић, П. Колендић, која ће обиљежити међуратно раздобље ГНЧ, када ће се укључити млађа генерација научника (Д. Павловић, Васиљ Поповић, Владета Поповић, У. Џонић, М. Динић, Д. Вуксан).

У ГНЧ је објављено доста прилога с подручја картографије, хидрологије (А. Алексић), географије Србије (Ј. Мишковић), историје права (А. Соловјев), археологије (М. Васић), педагогије (Ј. Миодраговић). Објављују се и реферати о преведеним и оригиналним дјелима понуђеним за издања Чупићеве задужбине, те пригодне бесједе (М. Ђ. Милићевић, „Задужбине у Срба"; С. Новаковић „Духовни живот", о парастосу Н. Чупића). Поред мемоарских и путописних прилога домаћих аутора (сјећања М. Ђ. Милићевића на Ђ. Даничића; С. Николајевић, „Из Скандинавије"), превођени су путописи странаца по југословенским земљама (Евлија Челебија, Леди Мери Вортли Монтегју и др.). Такође је заступљена српска војна историја (устанци, српско-турски и балкански ратови, I свјетски рат) у радовима генерала К. С. Протића и Ж. Павловића.

У српској научној периодици, кад је ријеч о филологији и хуманистици у ширем смислу ријечи, ГНЧ у свом времену једва да има премца: радови разнолике жанровске оријентације (студије, грађа, биљешке, прилози, библиографије, биографије, преводи путописне грађе о српским земљама), покренута крупна питања, везана за средњи вијек, народну традицију, новију књижевност, писане и усмене споменике, војну историју, личности, градитељство, језик. Сарадња најистакнутијих научника за вријеме излажења годишњака одразила је главна тежишта у српској науци свога времена и дала често њене најбоље резултате.

ЛИТЕРАТУРА:

Т. Остојић, „Годишњица Николе Чупића", ЛМС, 1900, 202--203, 2--3; ГНЧ, 1941, 50; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић