ГОЧАНИН, Мирослав

ГОЧАНИН, Мирослав, геолог (Крагујевац, 18. VIII 1901 -- околина Такова, 31. VIII 1942). Почео да студира на Пољопривредном факултету у Бечу али 1923. прелази на Минералошко-петрографску групу Филозофског факултета у Београду. Дипломиравши 1926, постао је успешан професор гимназија у Берану, Крагујевцу и Београду (1927--1941). Рат га затиче у Трећој мушкој гимназији у Београду. После капитулације Југославије, као резервни официр, био је заробљеник у Нирнбершком логору. Крајем 1941, због лошег здравља, враћен из логора у Србију. У Геолошком институту у Београду задужен за проучавање околине Такова. У лето 1942. погинуо под неразјашњеним околностима на том терену. Од осталих српских геолога разликовао се по томе што је до рата теренска геолошка истраживања изводио скоро искључиво сопственим средствима, независно и према властитим приоритетима. Спољњи сарадник Геолошког института Краљевине Југославије био је само 1934, када је с екипом тог Института учествовао у снимању геолошких карата листова Чачак и Крушевац. У својим раним радовима третирао углавном петрографске проблеме са терена који су били близу места његовог породичног порекла и службовања (Врњачка Бања, Гоч, Рудник, Беране). Од 1934. све више се бави регионалном геологијом разних делова Шумадије и околином Београда („О новим подацима за геологију околине Београда", Записници Српског геолошког друштва за 1937, Бг 1938). Самосталан, самосвојан и потпуно слободан начин размишљања, ослобођен укорењених догматских схватања, а заснован на добром познавању петрографије, омогућили су му да дође до важних открића и направи интерпретације које су биле испред његовог времена. Нарочито важно било је његово откриће јуре у Шумадији и околини Београда, затим докази о јурској старости флиша и дијабаз-рожначке формације. О палеозојским флишевима писао је у време када се у свету о томе није ни размишљало. Само он, међу нашим тадашњим геолозима, примењивао је географске називе за карактеристичне врсте слојева (нпр. остружнички пешчари и лапорци, дедињски кречњаци и др.). На геолошкој карти Гоча применио је линеарну шрафуру усклађену са структуром терена. То је било његово оригинално решење, какво ће у свету ући у употребу тек после неколико деценија. Многа његова схватања и тумачења савременици, на њихову жалост, нису ни разумевали ни прихватали. У каснијим преиспитивањима неке његове претпоставке нису потврђене али је зато већина других доказана и многоструко верификована. По свему томе остали су из Г. дубоки стручни и научни трагови и велике заслуге за развој геологије у Србији.

ДЕЛА: „О геолошком испитивању Гоча и његове околине", ГЈПД, 1932, 12; „О фосилоносним слојевима кимериџа, титона, валендијског и отривског ката у околини Београда", Весник Геолошког института Краљевине Југославије, 1938, 6; „Флиш и офиолитске стене у Шумадији", у: Записници Српског геолошког друштва за 1938, Бг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: М. Илић, „Мирослав Гочанин", у: Записници Српског геолошког друштва за 1948, Бг 1950; М. Павловић, „Мирослав Гочанин", у: Геологија Србије, I, Бг 1977.

А. Грубић