ГНОЈИШТАРКА

ГНОЈИШТАРКА, заједнички назив за гљиве, печурке које припадају сродним родовима Coprinus, Coprinopsis, Coprinellus и Parasola, у којима постоји већи број врста. Некада су све ове врсте припадале истом, великом роду Coprinus, али захваљујући новијим истраживањима данас су раздвојене. Познате су и као мастиљавке, јер се старењем ткиво њихових листића (ламела) са доње стране шеширића аутолизом преображава у црну течност. Најпознатије врсте су велика г. (Coprinus comatus), права г. (Coprinopsis atramentaria) и сјајна г. (Coprinellus micaceus). Различитих су облика и величина, али заједничке су им тамне ламеле и релативно кратак век. Код сјајне г., док је млада, површина је прекривена финим, ситним зрнцима која рефлектују светло и отуд њено име. Све г. су сапроби, јер се хране мртвим и распадајућим органским материјама, првенствено биљног порекла. Г. су широко распрострањене у Европи, Африци, Азији, Северној и Јужној Америци и Аустралији. Честе су на травњацима, паркинзима и другим стаништима око људских насеља, пропланцима и шумама. Док велика и права г. расту на земљи, сјајна г. расте на пањевима који се распадају и око њих, а то су станишта на којима налазимо и друге врсте из ове групе.

Неке врсте г. су јестиве, као велика и сјајна г., али се морају убрати младе и врло брзо термички обрадити да би се зауставио процес аутолизе и претварања гљива у црну, течну кашу. Друге могу бити токсичне или условно токсичне као права г., која садржи супстанцу коприн. Уколико се ова гљива користи у исто време или неколико сати (па чак и дана) пре или после конзумирања алкохола, долази до веома непријатних симптома и такозваног антабусног синдрома, који обично пролазе без трајних и озбиљнијих последица, па је покушано коришћење ове гљиве у терапији одвикавања алкохоличара. Црна течност која настаје од ових гљива је некада употребљавана за прављење специјалних мастила која су коришћена за потписивање важних докумената и за спречавање да се потписи фалсификују. Како се у течности налазе споре гљиве, приликом писања оне остају залепљене за папир у трагу које перо оставља. На тај начин се обезбеђује да сваки потпис има специфичан, случајан распоред спора у исписаним словима који се не може репродуковати. Ове споре се могу видети само под микроскопом.

ЛИТЕРАТУРА: S. A. Redhead и др., „Coprinus Pers. and the disposition of Coprinus species sensu lato", Taxon, 2001, 50, 1.

Б.орис Иванчевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)