ГЛУВОЋА и НАГЛУВОСТ

ГЛУВОЋА и НАГЛУВОСТ, тежак поремећај слушне функције који настаје услед различитих обољења органа чула слуха. Појава оштећења слуха је у сталном порасту у целом свету и тежи је проблем код деце него код одраслих. Данас у Великој Британији око 10 мил. становника има неки облик оштећења слуха (годишње, рађа се око 800 глуве деце), а очекује се пораст на 14,5 мил. до 2031. Глувоћа је један од најтежих хендикепа који може да задеси људску јединку. Можда једино оштећење вида више отежава елементарни живот човека, али је целокупан интелектуални развој више завистан од слуха и говора. Губитак слуха мења човекову личност, спутава његове способности, а глувоћа настала рано, по рођењу, или у првим годинама живота, спречава прилагођавање спољној средини (развој говора, сазнајних процеса, мишљења, језика). Због тога настају емоционалне, психолошке и социјалне изолације (око 120 мил. људи у свету има последице наглувости и глувоће). Ако се наглувост открије на време (процена слушне функције новорођенчади још у породилишту), тиме се стварају услови за благовремену примену метода рехабилитације (слушања и говора), као и веће могућности да се деца оштећеног слуха могу интегрисати у систем редовног образовања. Стање слушне функције зависи од низа морфолошких и физиолошких фактора. Орган чула слуха је најосетљивији сензорни орган човечијег тела, који прима звучну енергију широког фреквентног распона. Због велике осетљивости, танане сензорне структуре органа чула слуха су смештене дубоко у кости, у коштаном лабиринту (коштана кућица пужа), тако да нису у директном контакту са спољашњим звучним надражајима. Пут звука је веома компликован, са многобројним трансформацијама, пре него што доспе до можданих центара. Звук прво пролази кроз преносни систем (аеротимпанални пут, спољашње и средње уво), који на механичким принципима обрађује звучне сигнале за пријем на нивоу нервних елемената сензорног апарата (унутрашње уво, кохлеарна функција почиње преносом звука из ендолабиринтне течности на сензорне елементе Кортијевог органа). Звучни сигнали, трансформисани у неуралне импулсе, преко слушног нерва, доспевају до слушне регије мождане коре, где се ствара утисак о звуку, врше даља обрада и селекција. Грађа ува је подешена компликованој функцији. Орган слуха, морфолошки и функционално, најчешће се дели на спроводни (трансмисиони, кондуктивни) апарат, који чине спољашње и средње уво и пријемни (перцептивни, сенсоринеурални) у који спадају: унутрашње уво, слушни живац, мождани путеви и кортикални слушни центри.

Оштећења слуха могу се поделити на органска и психогена. Органска оштећења, по месту лезије, деле се на кондуктивна, сензоринеурална и мешовита. Кондуктивно оштећење значи да постоји поремећај спровођења звука, од спољашњег ува до сензорних структура унутрашњег ува. Узроци су болести спољашњег и средњег ува (церумен, страна тела, повреде, запаљенски процеси, малформације, тумори), а ређе је кондуктивна наглувост последица општих поремећаја и обољења. Сензоринеурално оштећење подразумева поремећај функције финих структура кохлее и слушног живца. Узроци кохлеарних оштећења су: генетски, инфективни, токсични, аутоимуни, трауматски, старост, док поремећај функције слушног живца може настати и услед развоја тумора и неуролошких обољења. Мешовита наглувост значи присуство кондуктивног и сензоринеуралног оштећења слуха. По времену настанка оштећења слуха су конгенитална, присутна на рођењу, или се јављају касније у животу. По узроку, могу бити генетска или стечена услед разних поремећаја и обољења.

Код деце, највећи дијагностички и терапијски проблем представљају урођена сензоринеурална оштећења слуха. Јављају се у 0,3--0,6% дечје популације, у више од половине случајева су генетски условљена, 70% је несиндромских, а 30% синдромских (описано је више од 100 генетски детермисаних синдрома са оштећењем слуха). Испољавање генетског оштећења слуха може бити и одложено, а наслеђује се: аутозомно доминантно (близу 30%), аутозомно рецесивно (близу 70%), или је везано за X хромозом (око 2%). Патолошки супстрат ових оштећења је разнолик (аплазија кохлее, промене на ћелијским органелама, мутације митохондријалне ДНК и др.). Код одојчади и мале деце поремећај слуха, најчешће је последица различитих облика запаљенских процеса средњег ува (тихи отитис или клинички манифестан). Сматра се да 70% деце има једну или више епизода упале средњег ува до треће године живота. Кондуктивна оштећења, услед секреторног отитиса, доминирају код деце предшколског и школског узраста (20%). Ако се не открију и не лече, доводе до компликација и трајних оштећења слуха (застој у развоју говора је касни знак наглувости, а открива се тек у другој години живота, каткад и касније). Значајан напредак у раној дијагностици стања слушне функције учињен је увођењем метода отоакустичних емисија (процењују се праг слуха и стање кохлее), као и применом програма универзалног скрининга, у свету и нашој средини. То је допринело усавршавању програма рехабилитације деце оштећеног слуха (хируршка, аудиолошка) и спречавању последице глувонемости.

Код одраслих најчешћи узроци оштећења слуха су: хронични отитиси, холестеатом, повреде, отосклерозе, тумори. Јављају се различити облици наглувости, праћени и другим симптомима (шумови, вртоглавице), зависно од фазе развоја обољења. Акутни сензоринеурални губитак слуха непознате етиологије (нагли губитак слуха на једном уву, већи од 30 децибела у три узастопне фреквенце, током три дана), јавља се код одраслих особа, 40--60 година живота (годишње, нежељене појаве износе 5--20 на 100.000). Етипатогенеза још увек није сасвим јасна (вирусна, васкуларна, аутоимуна, спонтане руптуре интракохлеарних мембрана), што захтева сложен дијагностички и терапијски приступ. Посебан значај имају оштећења слуха која настају услед дегенеративних промена на структурама ува током живота (Кортијев орган је веома осетљив на аноксију, чак десет пута осетљивији од коре великог мозга). Губитак слуха је постепен, праћен зујањем у ушима и поремећајем равнотеже. Симптоми су израженији код придружених обољења (метаболичке, кардиоваскуларне, пулмолошке и нефролошке болести). Подаци Светске здравствене организације указују на пораст учешћа старијих особа у укупној популацији широм света. Старењем популације, очекује се пораст наглувих и глувих. Губитак слуха мења квалитет живота, ограничава многе активности (професионалне, друштвене, културне). Последице су психолошке и социјалне тешкоће, појава депресије, деменције и пораст морталитета. Наглувост подразумева рану дијагностику и рехабилитацију наглувих особа у циљу превенције потенцијалних компликација (примена слушног апарата је корисна у 80%).

Дијагностика наглувости подразумева примену више метода испитивања (аудиолошке, радиолошке, лабораторијске), да се открије место лезије, степен оштећења слуха као и природа настанка. У пракси најчешће треба установити: страну оштећења, врсту (кондуктивна или сензоринеурална), а код сензоринеуралних, локализацију оштећења (кохлеарна или ретрокохлеарна). Код већине наглувих или глувих особа може се успешно побољшати слух хируршком интервенцијом.

Концепт хирургије наглувости, заснован на фундаменталним сазнањима морфологије темпоралне кости, подразумева лечење узрока наглувости и побољшање слушне функције. Микрохирургија ува спада у најделикатније хируршке методе (захтева прецизно познавање финих структура органа чула слуха, употребу микроскопа, примену технолошких достигнућа, висок степен стручног искуства). Најчешће коришћене микрохируршке интервенције су: методе тимпанопластике, стапедетомије, кохлеарна имплантација.

Прецизних података о нежељеној појави наглувости у нашој средини још увек нема. Спровођење Националног програма испитивања слушне функције код деце и одраслих особа није сасвим реализовано. Учесталост појаве оштећења слушне функције се често процењује на основу броја лечених или оперисаних због различитих отолошких обољења. Велик допринос развоју дијагностике слушне и вестибуларне функције дали су професори М. Симоновић (Клиника за ОРЛ и максилофацијалну хирургију Медицинског факултета у Београду) и М. Митровић, дописни члан САНУ (Клиника за ОРЛ, ВМА у Београду). Проф. др С. Подвинец први је употребио микроскоп при хируршком лечењу наглувости у ОРЛ клиници у Београду. Његови су ученици професори Д. Савић, П. Стефановић, Б. Стефановић и др. Седамдесетих и осамдесетих година јављају се нови ученици -- професори: Р. Радуловић, Д. Ђерић, С. Јешић. Отворена је Лабораторија за проучавање морфологије темпоралне кости (Р. Радуловић), а Д. Ђерић постиже запажене резултате у домену хируршке анатомије темпоралне кости и њене примене у микрохирургији ува. Прву кохлеарну имплантацију учинио је 1987. А. Ивановић у ВМА у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Симоновић, Аудиологија, I, Бг 1977; D. Đerić, „H. Schuknecht Hensen's cell cyst of organ Corti", Acta Otolaryngologica, 1989, 108; Д. Савић и др., Оториноларингологија са максилофацијалном патологијом, Бг 1990; „Paparella M. Otitis media (silent) as potential cause of childhood meningitis", Laryngoscope, 1994, 103; Д. Ђерић, А. Јашовић, Отолошка морфологија и радиолошка дијагностика обољења средњег ува, Бг 1997; „Stapes pathology in otosclerosis", Advances in Oto-Rhino-Laryngology, 2007, 65; Lj. Čvorović, D. Đerić, R. Probst, „Prognostic model for predicting hearing recovery in idiopathic sudden sensorineural hearing loss", Otology & Neurotology, 2008, 29; D. Đerić и др., „Acute mastoiditis in children as persisting problem", The Journal of International Advanced Otology, 2014, 10.

Д. Ђерић