ГЛУШЧЕВИЋ, Зоран

ГЛУШЧЕВИЋ, Зоран, књижевни критичар, есејиста, преводилац (Пожега, 23. V 1926 -- Београд, 10. V 2006). Дипломирао је германистику (1958) на Филозoфском факултету у Београду. Био је секретар часописа Књижевност (1952) и главни уредник модерно оријентисане књижевне ревије Уметност и критика (1953--1954), Књижевних новина (1968--1969) и издавачке куће DBR Publishing (1993--2006). Бавио се уредничким и приређивачким пословима (прир. Изабрана дела Х. Хесеa у девет књига, Бг 1985, Сабрана дела И. Секулић у 15 књига, Н. Сад 2001--2004). Један је од најотворенијих и најплоднијих критичара и есејиста српске књижевности друге половине ХХ в. Његова критичка активност била је условљена изразитом духовном и интелектуалном радозналошћу и ерудицијом, а обухватала је многе области стваралаштва и културе, од књижевности, филозофије, религије, митологије, психоанализе до фантастике, езотерије, крими-приче, кича. Отвореност критичког говора, лакоћа у изношењу најсложенијих теоријских ставова и закључака, непосредност и живост критичког стила прибавили су му знатну популарност у културној јавности. Његова тумачења најважнијих слојева књижевне структуре и њеног значења била су заснована на еволутивним и иновативним принципима саме књижевности, на њеној сталној потреби за модернизацијом, на оствареној уметничкој вредности књижевних дела, без обзира да ли су припадала традиционалној или модерној поетичкој линији, и на могућностима њиховог савременог тумачења. Стога је синтетичко и интегралистичко виђење књижевног дела, које обухвата његове најважније унутрашње слојеве, резултат недогматске, ангажоване критичке оријентације овог аутора, комбинације савремених интерпретативних приступа садржини и естетској остварености текста, те свести о нужној многозначности модерне књижевности. Такав приступ значајне предности показао је у критичким приказима нових књига српских и југословенских писаца различитих стваралачких оријентација 50-их и 60-их година у књизи Пером у рабош (Сар. 1966). Као германиста, Г. је основу модерне књижевности ХХ в. видео у немачком романтизму и његовим многобројним поетичким новинама (Путеви хуманитета 1 и 2, Бг 1964, 1965), док је у миту, религији, магији и ритуалима, у подсвесном и ониричком и у њиховим симболичким животним ситуацијама посебно у делима Новалиса, Х. Клајста, Т. Мана, Х. Хесеа, Р. М. Рилкеа, М. Фриша, као и код појединих српских писаца открио најснажнију потпору универзалним порукама које сугеришу књижевна дела с метафизичком и митском основом у себи (Мит, књижевност и отуђење, Бг 1970; Поезија и магија, Бг 1980). Ослањајући се на архетипске и магијске основе мишљења и деловања, те на подсвесну мотивацију у настајању модерних књижевних остварења, он је помоћу митске, архетипске и психоаналитичке критике могао да проникне у скривене слојеве књижевног текста и да читаоцима пружи потпуније увиде у његова кључна значења и у начин и разлоге његовог настанка и тока. У прози Ф. Кафке, на пример, захваљујући изоштреним средствима психоаналитичког критичког метода, успешно је, у три књиге (Студија о Францу Кафки, Бг 1971; Кафка -- кључеви за замак, В. Бања 1972; Кафка -- кривица и казна, Бг 1980), препознавао најдубља значења књижевног дела и његове кључне релације не само с временом у којем је настало него и са доцнијим и данашњим добом и његовим пројекцијама симболике мита у књижевности. Сличан поступак примењивао је и у откривању дубинских слојева значења у делима старијих (Б. Радичевић, Л. Костић, Б. Станковић, И. Секулић, И. Андрић, М. Црњански, В. Десница, М. Селимовић) и новијих српских писаца (Т. Младеновић, Б. В. Радичевић, М. Павловић, М. Булатовић, Д. Киш, М. Павић, Б. Пекић и др.). Ширину критичких ставова и интересовање за непосредне вредности живота и културе заокружио је књигом Мефисто и он (Бг 2005), својом „имагинарном аутобиографијом". Г. је саставио антологију светске крими-приче За убиство је потребно двоје (Бг 1988). У редовном колу Српске књижевне задруге изашао је избор његових текстова Књижевност и ритуали (прир. и предг. М. Недић, Бг 1998). Преводио је с немачког, између осталог, Х. Клајста. Добитник је награда „Милан Богдановић", „Ђорђе Јовановић", Октобарске награде Града Београда и других признања.

ДЕЛА: Како се посматра књижевно дело, Бг 1953; Романтизам, Бг 1967; Алфа и омега -- књижевност и психологија несвесног, Бг 1975; Косово и никад краја, Бг 1989; Живот у ружичастом -- антологија свакидашњег кича, Бг 1990; Ф 17 или суноврат НАТО стратегије, Бг 1999; Сава Ракочевић, Бг 2001; Гете -- једна кратка прича, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: М. Егерић, „Критика као интелектуални посредник", Поља, 1967, 13, 109; Љ. Шоп, „Магијско време и доба цивилизације", Савременик, 1981, 27, 53, 5; С. Кордић, „Критика као умијеће превођења", ЛМС, 1982, 158, 429, 6; Б. Јовановић, „Живот у ружичастом", Поља, 1991, 37, 385; Н. Живанчевић, „Књижевност и ритуали Зорана Глушчевића", Свеске, 1999, 10, 45--46; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, 2, Н. Сад 2008.

М. Недић