ГЛОСА

ГЛОСА (грч. glw'ssa: језик), стални облик песме настао у шпанској књижeвности на прелазу из XIV у XV в. Састоји се из два дела, строго утврђене врсте строфе и начина римовања. Први део г. називао се cabeza (или motto, letra, texto; у нашим школским поетикама XIX в. „тема", „главна мисао"), од четири стиха, преузета из песме неког другог, обично познатог песника. У другом делу песме (четири десетостишне строфе) смисао ових стихова развијан је, парафразиран или тумачен, а на завршетку сваке од њих редом је понављан по један стих из првог дела г. на начин рефрена. Класична строфа имала је у десетостисима посебан распоред рима и синтаксичку организацију („шпанска децима", или „еспинела"). Од строгих правила одступало се у познијим периодима, те се г. сматра једним од најслободнијих сталних облика; битно је да се сваки стих мотоа понавља на завршетку строфа у којима се мисао развија, а број глосираних стихова и врста строфе су слободни. Задатак песника био је да продуби, прошири и разради значење ових стихова поштујући њихово основно значење и значење које они имају у контексту, али у пракси песници не само да су свесно одступали од овога правила, него су на разлици између контекста из којег су стихове узели и контекста у који су их доводили остваривали посебне семантичке ефекте. Г. је ретка појава у већини европских књижевности. У немачкој књижевности јавља се у епоси романтизма. Почев од 1846. у српској књижевности писали су их Н. Боројевић, А. Андрић, Ј. Јовановић Змај, М. Поповић, Ј. Грчић Миленко и др., на стихове Ј. Хаџића, Д. Обрадовића, П. Прерадовића, В. Живковића, највише на стихове Б. Радичевића и Л. Костића. Већином је писана у пригодне или сатирично-хумористичке сврхе, али je понеки песник знао да јој се обрати у потенцијалу који пружа за уметничко изражавање (М. Поповић, М. Тешић).

ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, „Стих", у: З. Шкреб, А. Стамаћ, Увод у књижевност, Зг 1983; Н. Грдинић, „Глосе на стихове Лазе Костића", НССВД, 1993, XXI, 1; Стални облици песме и строфе, Бг 2007.

Н. Грдинић