ГЛОГ

ГЛОГ (Crataegus), род из фамилије ружа (Rosaceae) који, према неким таксономским схватањима, обухвата око 1.200 врста, од којих највећи број живи у Северној Америци, а око 90 врста у Евроазији. Због честе хибридизације и апомиксиса описан је велик број таксона који су неоправдано третирани као врсте. Међутим, према данашњим схватањима таксономије овог рода број врста није већи од 200. У Европи од природе расте 15 врста. То су најчешће жбунови или ниска дрвета, обично са трновима, целих, назубљених или режњевитих листова са ланцетастим, понекад листастим залишћем. Цветови су двополни у густим гроњама, ређе појединачни; чашица и круница са по пет листића, бела, ружичаста или црвенкаста; прашника има ретко 5, обично 10--20, плодних листова 1--5; стубића 1--5; они су слободни или срасли. Привидни је плод (глогиња) јајаст или округласт, црвен до тамно плав, скоро црн, са једном или више коштица. Лист, цвет и плодови су лековити. У Србији од природе расте пет врста које настањују шумска и жбуновита станишта, обично низијских и брдско-планинских региона: црни г. (C. nigra) је ретка врста алувијалних шума Војводинe и Поморављa; петостубичасти г. (C. pentagyna) спорадично је распрострањен у Србији, посебно на умерено ксеротермним стаништима источног дела територије; вишесемени или црвени г. (C. rhipidophylla или C. oxyacantha), а нарочито једносемени или бели г. (Crataegus monogyna) две су најраспрострањеније врсте у Србији. Често образују шибљаке помешане са другим листопадним жбуновима на отвореним теренима. Грчки г. (C. heldreichii) распрострањен је само на неким планинама Метохије. Неке форме г. пуних или црвених цветова веома су декоративне и гаје се у парковима и баштама. Дрво г., тј. глоговина је тврдо, бакуљаво, растресито порозно, често са многобројним дрвним мрљама (дрвним пегама) црвенкастомрке боје. Граница года је добро видљива. Употребљава се у коларству и резбарству, за израду алата и машинских делова, а од правих избојака израђују се штапови.

В. В. Исајев

Г. је изузетно значајан у народној традицији. Сматра се да поседује велику апотропејску моћ, па се и користи као заштита од злих сила и демона, оличених у уроцима, вештицама, морама, вампирима, али и од негативних магијских утицаја. Употребљава се и у народној медицини за справљање мелема и чајева против пришта, грознице и срдобоље. Пружа потребну сигурност у неизвесним околностима, па је комад дрвета или трн од црног г. ушиван у одећу и имао је функцију амајлије. Стављан је и поред дечје колевке као заштита од море. Под г. се склања од грома. Демонима болести прети се г. трном који је заштита од свих демона и невоља. Приликом помена вампира, да се он не би и дозвао, одмах се изговарао и утук: „На путу му броћ и г. трње." Верује се да ко ноћу носи г. штап, не треба ничега да се боји. Г. трн се сахрањује с умрлим или се њиме начиње покојникова кожа да се не би повампирио. Према народном веровању, уколико дође до нежељеног повампирења, откопава се гроб и г. коцем пробија покојниково тело како би се из њега истерао зао дух. Првобитно се овим поступком демонизовани покојник само везивао за своје гробно место. Г. грана се држала у кући иза врата макар једну ноћ после сахране. Негде се г. колац или трн стално држао у кући као заштита од вештица. Г. је симбол принципа добра и здравља, а користи се против негативних сила које их, према веровању, угрожавају. Сматран је светим и приношене су му жртве. Веровање у његову божанску моћ изражено је у заклетвама у којима се уместо Бога користи формула: „Глога ми!" Г. грана се због здравља држи у кући, а за онога кога је тешко спречити у злој намери каже се: „Без г. коца ништа му бити не може."

Б. Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Б. Јовановић, „Crataegus L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, IV, Бг 1972; Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 1985; I. К. Christensen, Revision of Crataegus Sect. Crataegus and Nothosect. Crataeguineae (Rosaceae-Maloideae) in the Old World, Systematic Botany Monographs, 35, Laramie 1992; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Бг 1994; Д. Вилотић, Упоредна анатомија дрвета, Бг 2000.