ГЛИШИЋ, Милован Ђ.

ГЛИШИЋ, Милован Ђ., књижевник, преводилац (Градац код Ваљева, 19. I 1847 -- Дубровник, 1. II 1908). Похађао основну школу у Ваљеву; гимназијско школовање наставио у Београду (1864--1870). У међувремену му је умро отац, а имање због дугова продато на лицитацији. На Великој школи студирао технику (1870--1872) и филозофију (1872--1875). Због преношења брошуре С. Марковића Србија на истоку из Земуна у Београд ухапшен јуна 1872. и остао у затвору до августа. Добио је посао помоћника уредника Српских новина (март 1876. до краја 1878); у време српско-турских ратова ради у Пресбироу Министарства иностраних дела; 1879--1880. коректор је Државне штампарије; на дужност драматурга Народног позоришта постављен је крајем 1880, гдје је остао до превременог пензионисања, 1898. На дужности уредника Српских новина био је од јула 1890. до 1892. Активиран (крајем 1900) као помоћник управника Народне библиотеке. Оболио од туберкулозе, на опоравку умро у Дубровнику, гдје је и сахрањен.

Већ у 5. разреду гимназије покушава да покрене лист; активан је у ђачкој дружини Српска нада (саопштава народне пјесме, преводи с њемачког, француског и руског). Први превод објављује у листу Зора (1869), а 1870. почиње да преводи Гогоља, Пушкина, Салтикова-Шчедрина; од 1871. до 1873. један је од уредника и главних сарадника београдских хумористичко-сатиричних листова Враголан и Врзино коло. Покреће књижевни лист Преодница (Бг 1873--1874), гдје објављује своју прву приповијетку из „народног веровања" („Ноћ на мосту"). Од 1875. сарађује у београдској Отаџбини (сеоске приповијетке), потом и у другим часописима и листовима (Јавор, Србадија, Домаћица, Мале новине, Дело, Звезда, Ловац). Његов књижевни рад се заокружује 80-их година (Приповетке, 1, Бг 1879; 2, Бг 1882; комедије Два цванцика, Бг 1882. и Подвала, Бг 1885). У истом периоду објавио је превод (више посрба и слободна интерпретација оригинала) Мртвих душа (1872) и Тараса Буљбе (1876) Н. В. Гогоља. Наставио је да преводи с француског (П. Мериме, Е. Еркман и А. Шатријан, Ж. Верн, у истом маниру, између препричавања и парафразе), с њемачког (Б. Ауербах, Ж. Б. Швајцер), те америчке ауторе (М. Твена, Е. А. Поа). Као драматург обликује репертоар Народног позоришта (превео око 50 дјела). Трећи период његовог преводилачког рада, од 90-их година, поново је усредсређен на руску књижевност (Обломов И. Гончарова, Рат и мир Л. Толстоја, Идиот Ф. Достојевског), с много већом одговорношћу према оригиналу. Г. преводи су у тијесној вези с његовим изворним радовима: посебно су преводи Н. В. Гогоља утицали на тип фантастике и сатире и на форме излагања у његовој прози. Непосредно повезан са идејама С. Марковића, имао је изразито сатиричан однос према водећим установама, владајућим слојевима и чиновништву у српском друштву (црква, школа, власт, чиновништво, зеленаши, трговци, механџије, писари), али и према социјалним и националним фантастама и шарлатанима. Све их излаже разним врстама исмијавања, подвала и превара (приповијетке „Шило за огњило", „Рога", „Злослутни број", „Распис"). Одржао је у књижевним дјелима везу са стилом усмене ријечи и фолклорне традиције, док је њихова композиција остварена најчешће као низ говорних жанрова око главне анегдоте. У генези српске приповијетке (и комедије), Г. је успио да на подлози фолклорне традиције захвати савремене друштвене теме (експлоатација, бирократија, корупција). Његова „Глава шећера" (1875) парадигматски је текст српског фолклорног реализма: у мозаичној радњи и динамичном излагању обједињује социјалне и фолклорне аспекте (празновјерице, фантастика), доспјевши на границу праве реалистичке психодраме. Касније је ширио жанровски простор у правцу шаљиве и фолклорнофантастичне приповијетке („Учитељ", „Шетња после смрти", „После деведесет година", комедија Подвала), а с приповијетком „Прва бразда" (1885) дао је апологију рада и доброте као средстава да се савладају несрећа и сиромаштво.

Од прве књиге приповиједака критика му као врлину узима што су из српскога живота, док се недостатком сматра што је у њима сеоски живот сведен на слике из среске канцеларије, општинске суднице, сеоске механe, без икакве улоге жене и породице (А. Николић). М. Савић држи да је од српских приповједача „најверније нацртао народни тип и карактер, и то не само начином, већ и језиком", такође подвлачећи мањак породичног живота, неразвијену улогу жене, једноликост мотива. Изазивајући више пажњу комедијама, које су се одржале на репертоарима наших позоришта и током ХХ в. и утицале на карактер националне драме, као приповједача га је поново афирмисао Ј. Скерлић, додијеливши му мјесто оснивача српске (сеоске) реалистичке приповијетке. Несумњив је Г. утицај на млађе генерације аутора (Ј. Веселиновић, Б. Нушић, Р. Домановић). У новијим истраживањима захваћени су основни аспекти структуре, генезе, језика, стила, форме и приповједачке технике Г. опуса, те компаративне компоненте и однос према фолклорној традицији, посебно удио фантастике, једноставних облика, говорних жанрова и специфичности композиције. Хумор у Г. дјелима је у чврстој вези са усменом баштином, истовремено средство сатире (посебно под утицајем руских аутора). Г. огроман преводилачки рад изучаван је претежно на преводима из руске књижевности, а у новије доба пажња је посвећена и преводима с француског (Коломба П. Меримеа) и њемачког. У истраживањима хумористичко-сатиричне периодике (Д. Зорић; В. Милинчевић) потврдило се да је корпус Г. цјелокупних дјела обимнији за велик број прилога. Превођен је за живота на руски (1880), чешки (1881), бугарски (1887), њемачки (1903), а касније и на друге језике (француски, енглески, словачки, словеначки, македонски, мађарски, италијански, албански, румунски). Више његових приповиједака је драматизовано или је било основа за филмске и ТВ-сценарије.

ДЈЕЛА: Целокупна дела, 1--2, Бг 1928; Сабрана дела, 1--2, Бг 1963; Репертоар и приходи Народног позоришта у Београду, прир. Ј. Рељић, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Добрашиновић, Д. Влатковић, „Библиографска грађа о Миловану Глишићу", у: М. Ђ. Глишић, Сабрана дела, 2, Бг 1963; Ј. Скерлић, Писци и књиге, III, Бг 1964; Д. Вученов, О српским реалистима и њиховим претходницима, Бг 1970; В. Недић, „Милован Глишић као сакупљач усменог блага", НССВД, 1973, 3; Д. Иванић, Српска приповијетка између романтике и реализма, Бг 1976; П. Палавестра, М. Марковић, А. Кузмић (ур.), Српска фантастика, Бг 1989; Д. Зорић, Живот и дело Милована Ђ. Глишића, Ва 1991; Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, 2, Бг 1994; В. Б. Савић, Милован Ђ. Глишић. Споменица о 150-годишњици рођења, Ва 1997; В. Милинчевић, Враголан: лист за шалу и сатиру: 1871--1872, Бг 1999; С. Велмар-Јанковић (ур.), Глишић и Домановић: 1908--2008, Бг 2009.

Д.ушан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)