ГЛИШИЋ, Милија

ГЛИШИЋ, Милија, вајар, професор (Риљац, 1. V 1932). Дипломирао 1960 код Ј. Кратохвила и магистрирао 1962. код И. Коларевића на Академији ликовних уметности у Београду. Члан је УЛУС-а од 1961, Друштва српских уметника „Лада" од 1965. и УЛУПУДС-а (по позиву) од 2000. Студијски је боравио у Грчкој, Италији, Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Француској, САД, Канади, Мексику, Португалији и Шпанији. Био је професор на Ликовном одсеку Више педагошке школе (1972‒1975), а потом на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду (1975--1997). Поред скулптуре бави се цртежом, сликарством и компјутерском графиком. Излагао је на заједничким ликовним смотрама од 1961, као и самостално у Београду (1965, 1969, 1981, 1985), Виндзору у Канади (1966), Детроиту (1966/67), Крагујевцу, Краљеву, Трстенику (1982), Нишу, Пироту и Лесковцу (1983).

Од сталне фигуративне фазе почетком 60-их година његово стваралаштво еволуирало је према облицима конструктивистичке основе на којој се гради биоморфна, архетипско-архајска форма, али у чијем општем значењу не превладава ни геометризам ни антропоморфизам. У стилу суптилне анализе површина емитује се доследно спровођена свест о скулпторском осећању материјалности изведеног објекта протканог духом модерне пластичне мисли, са сугестијом плурализма значењских интерпретација. У самом процесу креирања облика код Г. влада својеврсни симултанизам -- спој анализе и синтезе, са наглашеним пластичним волуменом форме. Његова дела чувају се у музејским збиркама и галеријама у Београду, Краљеву, Ваљеву, Нишу, Врњачкој Бањи, Кикинди и Бору, а скулптуре, већином изведене у мермеру, постављене су у јавним просторима: Вертикални токови (1964) у Врњачкој Бањи; Набрекла форма (1968) у Буковичкој Бањи; Преломљена форма (1969) у Смедеревској Паланци; Четири главе (1971) у Тополи; Птица (1972) у Прилепу; Гроздаста форма (1975) и Поједностављена форма (1979) у Београду; Никола Тесла (1988) у Трстенику.

Добитник је награде на Октобарском салону (1964), Друге награде „Рено" на Међународној изложби мале скулптуре у Хагу (1966), Награде Октобарског салона за вајарство (1966, 1979), Златног длета УЛУС-а (1975), Плакете града Београда са Дипломом (1979), Откупне награде на конкурсу по позиву за споменик Проти Матији Ненадовићу у Ваљеву (1983), Прве награде за споменик Николи Тесли у Трстенику (1989), Награде за Споменик ратницима 1912--1918. у Крушевцу (1991), Велике плакете Универзитета уметности са повељом (1995), Награде за животно дело УЛУПУДС-а (2002) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пушић, Милија Глишић, Бг 1965; Ђ. Кадијевић, Милија Глишић: скулптуре, Бг 1969; M. Б. Протић, Милија Глишић, Бг 1981; И. Суботић, Милија Глишић, скулптура унутрашње снаге, Краг. 1982; В. Мајхер, Казивања и искази српских вајара, Бг 2006; Факултет ликовних уметности у Београду 1937‒2012, Бг 2012.

В. Грујић