ГЛИШИЋ, Душан

ГЛИШИЋ, Душан, потпуковник (Чачак, 20. XI 1875 − Урошевац, 21. IX 1915). Војну академију у Београду завршио 1896, када је и произведен у чин пешадијског потпоручника. Био је водник XII пешадијског пука у Зајечару и IV гардијског пука у Крагујевцу. У марту 1899. премештен је на водничку дужност у Пешадијску подофицирску школу у Београду. Вишу школу Војне академије завршио је 1901, а потом постао командир чете у XVIII пешадијском пуку. Почетком 1903. унапређен у чин капетана и премештен за класног старешину у Војној академији. Учествовао је у Мајском преврату. У чин мајора унапређен је 1908. и постављен за команданта 2. батаљона VII пука. Био је командант 1. батаљона IV пешадијског пука у Пожеги (1909--1911), на служби у штабу VIII пешадијског пука у Београду (1911), а почетком 1912. постављен за помоћника команданта Пешадијске школе гађања у Београду. Од 1905. биран је за члана управног и надзорног одбора Официрске задруге у Београду. У Првом балканском рату 1912. командовао је 4. батаљоном XVIII пешадијског пука. У Кумановској бици самоиницијативно је увео батаљон у борбу на Младом Нагоричану и зауставио продор надмоћнијих турских трупа на фронту Дунавске дивизије. Батаљон је у судару претрпео велике губитке, али је одржао положај, на којем је погинуо његов брат потпуковник Александар Глишић, командант VII пука. У Другом балканском рату 1913. командовао је једним одредом према Видину. За заслуге на бојном пољу унапређен је у чин потпуковника. Током службовања у Новим областима, укљученим у састав Србије после балканских ратова, није подржао радикалне планове дела официрског кора незадовољног цивилном управом. У I светском рату био је командант Подофицирске школе у Скопљу. Под његовим руководством Скопски ђачки батаљон је завршио школовање и заузео места у проређеним редовима српске војске пред Колубарску битку. После пада Скопља у јесен 1915, одузео је себи живот, јер тешко болестан није могао да пође с колоном за повлачење. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Орденом Карађорђеве звезде IV реда, Медаљом за војничке врлине и другим одликовањима.

ЛИТЕРАТУРА: Службени војни лист, 1893−1915, 13−35; Д. Пајевић, Нови Обилићи, Бг 1941; М. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте, Бг 1955.

Р.адивоје Бојовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)