ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Хаџи Продан

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Хаџи Продан, устанички војвода (Сјеница, око 1780 -- Влашка, 1821 / Хотин, Украјина, 1825). Презиме је добио по оцу Глигорију. Након одласка у Јерусалим на поклоњење Христовом гробу додао је титулу „хаџи" уз своје име. Био је угледан и имућан трговац. Напустио је завичај и с двојицом браће 1806. прикључио се Првом српском устанку. Због изузетне храбрости Карађорђе га је поставио за војводу Даићске кнежине, а потом и за сјеничког кнеза над Старим Влахом. Учествовао је у биткама код Сјенице и Суводола (1809). Заједно са Чолаком Антом Симоновићем, Раком Левајцем и са 700 војника упућен је ради усаглашавања војних акција с Васојевићима, али та мисија није успела због лоше обављених припрема. После пропасти устанка 1813. није пребегао у Аустрију, него се са својим одредом међу последњима предао чачанском муселиму Латиф-аги. С породицом се склонио у село Рашчић, где је подигао дом крај пећине Шљепаје, изнад Драгачева, крај које је саградио и црквицу. Предводио је тзв. Хаџи Проданову буну, подигнуту крајем септембра 1814, а која је била реакција на низ репресивних мера и намета (насилно сакупљање оружја, увођење кулука за оправку градова и путева, сурово утеривањем намета и феудалних обавеза), које су, с београдским везиром Сулејман-пашом Скопљаком на челу, Турци појачавали после пропасти Устанка. Ту буну подстакли су србијански емигранти и српски трговци, а њене вође надале су се повратку Карађорђа, као и аустријској и руској помоћи. Непосредан повод за њено подизање представљао је сукоб код манастира Трнаве, чији су организатори били трнавски игуман Пајсије и Хаџи Проданов брат Михаило. Искористивши Латиф-агино одсуство из манастира, у који се овај склонио након избијања куге у чачанском крају, побуњеници су похватали људе чачанског муселима и одузели значајно богатство које је Латиф-ага носио са собом. Пошто се прикључио побуњеницима, Хаџи Продан је ослободио заробљене Турке, а задржао је опљачкани новац. На скупу с угледним народним првацима он је позвао народ на устанак, док је одсутни кнез Милош Обреновић изабран за вођу буне. Устаници су се утврдили на „Небош планини", једном од висова планине Јелице. У тој недовољно организованој буни, сем Хаџи Продана, није учествовао ниједан војвода из Првог устанка, док је неколико њих и помагало Турцима. Кнез Милош не само да је одбио понуђено вођство, изговарајући се њеном неприпремљеношћу, недостатаком оружја и непогодним годишњим добом за почетак ратних дејстава, него је у договору са Сулејман-пашом учествовао заједно с турским трупама у сламању буне. Уз то је добио обећање да ће сваком учеснику који се преда бити опроштено, изузев Хаџи Продану и његовој браћи. Једини сукоб с Турцима и људима кнеза Милоша устаници из побуњених нахија (Крагујевачке, Јагодинске и Пожешке) имали су код Кнића у Гружи. После целодневне борбе устаници су однели победу, међутим, пошто су изгубили веру у даљи смисао борбе због исказане неслоге међу Србима, под окриљем ноћи разишли су се својим кућама. После угушења буне Турци ипак нису испоштовали дато обећање, па је у Београду погубљено близу 300 истакнутих Срба из побуњених нахија, међу којима и игуман Пајсије. Скривајући се с браћом и најближим сарадницима по планинама, Хаџи Продан је по пропасти буне прешао у Аустрију. Пошто је одбила захтев турских власти да испоручи Хаџи Продана, Аустрија га је држала утамниченог у Петроварадину и Мохачу, а 1816. пребацила га је у Хотин, у Бесарабију, уз достављање информација Турцима о његовој наводној смрти. Извесно време током 1817. у Букурешту је био најамник влашког кнеза, а потом је често мењао место свог боравка, те је живео у Русији, Влашкој и Аустрији. Не могу се са сигурношћу утврдити ни место ни година његове смрти.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, I, Зг 1901; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I, Бг 1908; С. Јанковић, „Неки архивски подаци о Хаџи Продану и Стевану Живковићу у Влашкој", ИЧ, 1965, 14--15; С. Гавриловић, „Грађа о Хаџи-Продановој буни 1814. године", Miscellanea, 1987, 16; С. Гавриловић, Личности и догађаји из Првог српског устанка, Н. Сад 1996.

П. В. Крестић