ГЛИГОРИЈЕВИЋ,

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Јован (Зека Буљубаша), устанички старешина (Домани, Херцеговина, око 1785 -- Равње, Засавица, 17. IX 1813). Родитељи су га прозвали Зека због упечатљивих зелених очију, а када је постао старешина током Првог српског устанка у народу је остао запамћен као Зека Буљубаша. Као послужитељ у манастиру научио је да чита и пише. Док је радио код турских и српских трговаца научио је турски језик, као и да јаше и рукује оружјем. Тешко је подносио зулум Турака па се често сукобљавао с њима, због чега је био принуђен да промени место боравка. Настанио се у Вишеграду, где је радио за угледног трговца дрвном грађом, за којег је откупљене балване спуштао сплавовима низ Дрину и продавао их у Босанској Рачи и Сремској Митровици. У Србију, тачније у Мачву, прешао је на самом почетку Устанка (1804) и прикључио се групи која је била под командом Стојана Чупића -- Змаја од Ноћаја. Првобитно је распоређен у десетину бившег хајдука Драгоја, а потом му је поверено да на Дрини чува границу од Турака. Окупивши око себе чету од 50 до 200 тзв. голих синова (бећара -- људи без дома и породице), сместио се у Парашници, у атару мачванског села Црна Бара. Вешти с оружјем и вични ратовању, током многобројних окршаја с Турцима „голаћи" су освајали богат ратни плен и постајали имућни људи. Пошто се окружио мрежом сарадника и ухода с обе стране Дрине, успевао је да дозна турске планове и да благовремено реагује. Крајем августа 1813. јаке турске трупе свом силином притиснуле су Србију и постепено су освајале утврђене устаничке шанчеве. После пада Лешнице и Лознице пресудна битка одиграла се на Равњу, где се окупило око 3.000 Срба и близу 15.000 Турака са везиром Али-пашом Деренделијом и његовим замеником Сулејман-пашом Скопљаком, командантом турске коњице. Устаници су подигли шанац крај села Равња, на уској превлаци између Саве и Засавице, али како помоћ није стизала, после очајничке седамнаестодневне борбе турска војска је коначно успела да разбије Србе и присили их да се у великом нереду повуку из шанца. Зека Буљубаша и његови „голаћи", заједно са бимбашом Шишом Петронијем и његовим ускоцима начинили су последњи ланац одбране, ради заштите одступнице српским трупама које су се повлачиле с Равња, а када им је нестало муниције, храбрим јуришем и у борби прса у прса сви су изгинули заједно с командантом.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Војин, 1897, 4; А. Гавриловић, „Биографски прилози новијој историји српској", ГНЧ, 1900, 20; Узданица, 1907, 2.

П. В. Крестић