ГЛИД, Нандор

ГЛИД, Нандор, вајар, ликовни педагог (Суботица, 12. XII 1924 -- Београд, 31. III 1997). По завршетку Школе за примењену уметност у Београду 1948, наставио је школовање на вајарском одсеку Академије за примењену уметност у Београду, где је дипломирао 1951. у класи Радете Станковића и Марина Студина. Године 1975. изабран је за наставника вајарства у звању доцента, а од 1981. редовни је професор на предмету Основи скулптуре на Факултету примењених уметности у Београду. Од 1985. до 1989. био је ректор Универзитета уметности у Београду. Као истакнути уметник и члан КПЈ/СКЈ учествовао је у организацији I скупа вајара Југославије (1961) и допринео унапређењу рада Одборa за ликовне уметности Савезне комисије за културне везе са иностранством (1967). Као члан струковних удружења СУЛУЈ-а (1964--1968) и УЛУС-а (1954--1956) био је учесник Ликовних сусрета на Палићу (1962), колонија Ечка (1962) и Прилеп (1979), међународних вајарских симпозијума у Кошицама (1971), „Terra" у Кикинди (1982, 1991) и „Мермер и звуци" у Аранђеловцу (1992). Од 1952. учествује на изложбама УСУС-а, а од 1960. на значајним домаћим ликовним смотрама какве су Октобарски салон, Тријенале југословенске ликовне уметности, Југословенско бијенале мале пластике (Мурска Собота) и Београдско бијенале цртежа и мале пластике. Осим на групним изложбама југословенске уметности у земљи и иностранству, самостално је излагао у Београду, Новом Саду, Суботици, Сомбору и Сарајеву. Сем Микеланђела, Родена и старије генерације домаћих вајара, на уметничко формирање Г. пресудно су утицали Бурдел, Деспијо, Мур и други модерни и авангардни уметници. То потврђују његови портрети и бисте, ситна пластика (фигурине, плакете, медаље), фигуралне композиције и инсталације-асамблажи у металу и отпадном материјалу (оружје, шаржери, шлемови, жице), као и монументална споменичка скулптура у бронзи.

Г. се портретном пластиком бавио од студентских дана, крећући се од романтизираног реализма с наглашеним карактерним цртама портретисаног до апстрахованих форми језгровитих волумена, којима је истицао психолошку карактеризацију лика. У почетку су то биле идеализоване и хероизиране представе сељака, радника и бораца рађене за јавне конкурсе и наруџбине, али и портрети личности из уметниковог окружења: Мала Рада (1952, 1954), Борис Атанасијевић (1958), Пиво Караматијевић (1959). Радови који су означили почетак његовог трагања за новом формом и креативног решавања аутономних проблема скулптуре јесу два сведена, психолошки моделирана и продуховљена портрета у црвеном и црном граниту -- Антонија (1953) и Живка Пајић (1956). Одмереним реализмом лишеним свега сувишног, он је на портретима знаменитих Јевреја (Алберт Вајс, Марко Алкалај, Соломон Адања), народних хероја и припадника тадашњег политичког врха (Тито, Салај, Биједић), вођа совјетске револуције (Лењин) и истакнутих личности српске историје и културе (краљ Петар, Матеја Ненадовић, Миша Анастасијевић, Вук Караџић, Надежда Петровић, Лазар Вујаклија, Стојан Ћелић, Алекса Челебоновић) инсистирао на карактерној суштини портретисане личности.

Његов споменички опус чине идеализоване представе радника, ратника, жртава и победника (Споменик палим рударима у Јарандолу 1951, Споменик палим борцима у борби против фашизма 1941--1945. у Требињу, 1953) у складу са захтевима владајуће идеологије социјалистичког реализма. Напустивши миметички концепт скулптуре, Г. се приклања умереном модернистичком моделу, стилизацији облика и дезинтеграцији скулпторских форми које остају у оквиру фигуративног (Диана, 1953; Pietá, 1956). Решења разрађивана у оквиру пројеката за меморијалне споменике жртвама нацистичког режима Г. су обезбедила респектабилну позицију на интернационалној ликовној сцени. Радећи Споменик борцима палим за слободу свога народа у Завали/Поповом Пољу (1958), Споменик југословенским жртвама у Маутхаузену 1941--1945 (1958), Баладу о вешанима у Суботици (1967), Међународни споменик 1933--1945. у Дахау (1968) и Меморијал жртвама концентрационих логора и логора смрти у оквиру комплекса Јад Вашем у Јерусалиму (1979), Г. се определио за концепт сублимирања идеје страдања и одбацивања реторике и академских форми. Мада утемељена на документима и сведочењима преживелих о ужасима ратних разарања и масовним страдањима у нацистичким концентрационим логорима, као и личним сећањима на мучење јеврејских сународника, ова остварења нису дословна илустрација стварних догађаја. У њима доминира мотив жртве, анонимних страдалника и њиховог бола, смрти, али и наде у бољи и праведнији свет. Метафорички, она су универзална опомена и отпор сваком злу. Блиска апстракцији, ова дела остају у домену ангажоване фигурације, антропоморфног експресионизма са елементима асоцијативног, а одликује их изражајна фактура и експресивност која проистиче из деформација или апстраховања антропоморфних облика, светлосних ефеката, конкавних и конвексних површина, перфорирања масе и увођења просторних празнина као конститутивног елемента скулпторског дела. Суштински и симболички везани за дух места, амбијент у који су постављени, споменици Г. представљају аутентичан допринос меморијалној пластици.

Радио је и три тематска циклуса мањих димензија: Јама, Кола / Колица смрти и Феникс / Жар птица, моделована у воску, глини и теракоти. Елаборацијом форми из циклуса Феникс, он долази до оригиналних решења за неколико вертикално конципираних споменика, представа испреплетених тела у агонији моделованих масом и волуменом, а организованих у форму разгранатог дрвета сложене симболике и снажног емотивног набоја: Сто за једног у Спомен-парку „Крагујевачки октобар" у Шумарицама (1980), Менора у пламену / Менора с Дорћола у Београду (1990), Менора у пламену 2 у Солуну (1997). Ова, као и друга скулпторска дела, потврђују Г. доследност концепту споменика као скулптуре у простору.

Г. је и аутор више инсталација-асамблажа од трофејног оружја из II светског рата за основне поставке у Војном музеју у Београду (Капитулација Италије, 1960), Музеју револуције Босне и Херцеговине у Сарајеву (Заклетва устаника 1941, 1962), Музеју револуције у Новом Саду (Фашизам, Устанак, Борба и Победа, 1971) и Спомен-музеју „21. октобар" у Крагујевцу (Крвава бајка, 1976). Осим скулптуром, бавио се и проблемом синтезе уметничких остварења и урбаног амбијента, тј. визуелног артикулисања градског простора кроз уметничке интервенције. Оставио је богату колекцију цртежа и графика као предложака за разраду скулптура и великих споменика. Добитник је I награде Београдског универзитета (1950), I награде Октобарског салона (1971, 1984), Златног длета Јесење изложбе УЛУС-а (1972), Сребрне плакете СУЛУЈ-а (1973), Спомен-плакете града Београда (1969, 1974), Ордена братства и јединства са сребрним венцем (1978), Златне плакете Спомен-парка „Крагујевачки октобар" (1983), Велике плакете с повељом Универзитета уметности у Београду (1984), Октобарске награде Града Београда (1991).

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћелић, „Скулптура Нандора Глида", Књижевност, 1983, 1--2; A. Baranji, Glid Nándor, Sub. 1990; И. Суботић, Нандор Глид, Бг 2013.

В. Круљац