ГЛАВИНИЋ, Милан

ГЛАВИНИЋ, Милан, архитекта, народни посланик, саветник министарства (Београд, 28. IV 1891 -- Београд, 4. VIII 1968). Студирао архитектуру и урбанизам у Берлину, Дрездену, Цириху и Фрајбургу, где је 1920. одбранио и докторат из филозофије. Као борац Прве ђачке чете, у јесен 1915. прешао је Албанију, а потом боравио у Италији, Француској и Швајцарској. По повратку у земљу, 1920. постављен је за секретара III класе у Министарству просвете, али је крајем 1921. поднео оставку на државну службу и наредне две године (1922−1924) у Обреновцу био сувласник и директор једног индустријског предузећа. Маја 1924. постао је шеф кабинета министра просвете и в. д. начелника Општег одељења, а 1925. вршио и дужност секретара Главног и просветног савета. Шеф Одсека за вишу наставу био је од 1926. Исте године као хонорарни професор почео је да предаје историју уметности и естетику на Вишој педагошкој школи у Београду. У вишег саветника Министарства просвете унапређен је 1935. Истовремено, активно је учествовао у политичком животу, најпре као члан Самосталне демократске странке, формиране 1924, а потом као сарадник режимске Југословенске националне странке, на чијој је листи 1935. изабран за народног посланика у Грачаничком срезу. Као народни посланик сложио се с конкордатом, који је 1937. требало ратификовати у Народној скупштини, а против којег се створила велика опозиција, предвођена Српском православном црквом и српским демократским странкама. Поред професионалне и политичке делатности, издавао је лист Будућност (1922--1923). Одан идеји словенске узајамности, био је дугогодишњи члан управе Југословенско-чешке и Пољско-југословенске лиге, Руско-српског клуба и Друштва за Лужичке Србе. Соколском друштву приступио је 1907. као гимнастичар нараштајац и у соколском покрету остао до 1941. Од 1930. био је функционер-просветар у Соколу-Матица, а касније више година потпредседник Просветног одбора Савеза Сокола Југославије, вредно сарађујући и у соколским часописима. Посебно се интересовао за колонизацију и аграрно задругарство у јужној Србији и Војводини. Током II светског рата био је у логору у Немачкој. Носилац је Крста милосрђа, Албанске споменице, Ордена Св. Саве V реда, Palmes acаdémiques -- officer d'Academie и других одликовања.

ИЗВОРИ: Просветни шематизам Краљевине Југославије, II, Зг 1932; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт. Југославија између два рата, Ријека 1970.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Југославији, Зг--Бг 1928; Споменица о југословенском конгресу трезвености у Београду, Бг 1931; Време, 20. X 1940; В. Драговић, Српска штампа између два рата, Бг 1956; Сто биографија, II, Бг 1972.

В. Обреновић