ГЛАВАШ, Станоје Стаматовић

ГЛАВАШ, Станоје Стаматовић, харамбаша, устанички војвода (Глибовац код Смедеревске Паланке, ? -- Баничина код Смедеревске Паланке, 25. II 1815). Био је снажан човек, назван Главаш због крупне главе. Поседовао је лепо имање, али се ипак одметнуо у хајдуке, наводно због убиства спахије ради освете брата Дели-Марка. Пре избијања Првог српског устанка био је хајдук у дружини харамбаше Лазе Добрића из сремског села Сасе, чак и његов заменик (1797--1803), с којим је нападао трговце, крчме по Земуну и лађе на Дунаву. У Србији су харали већином по рудничком крају и били под заштитом Кучук Алије и Аганлије. После Лазине смрти 1803. постао је харамбаша чувене дружине, у којој је, поред осталих, био и Хајдук Вељко Петровић. Већ тада је био нераздвојан с Карађорђем, па је с њим био и у Копљарима, где се, након напада Турака на Карађорђа у Тополи, састала мала устаничка дружина бивших и активних хајдука и одбеглих народних првака и одлучила да се турски ханови пале, ханџије убијају и да се упути позив за тајни састанак у Орашцу. На збору у Орашцу (14. II 1804) први је предложен за вођу устанка, али је одбио, изговарајући се да хајдук не би могао да придобије народ за општи устанак. Он и његова хајдучка дружина, као и већина других, стопили су се с устаничком војском. Остао је веран Карађорђу и у сукобу с Младеном Миловановићем, Миленком Стојковићем и Јаковом Ненадовићем. Чин војводе добио је 1805, али без територије којом би управљао. Највише је ратовао са војницима Смедеревске нахије. Учествовао је у више битака: код Делиграда (1806); у опсади Београда (12. XII 1806) командовао је једном устаничком колоном; с Младеном Миловановићем успешно је сузбио војску лесковачког паше и освојио Крушевац; у нападу на Ужице (1807) командовао је једним одредом Карађорђевих трупа. После Тицанове буне у Срему (1807), прелазио је у Земун и Панчево да би врбовао Србе. С Хајдук Вељком је 1809. довео помоћ опсађенима на Морави -- на Липару или Багрдану -- обезбедивши им победу. У бици код Варварина 1810. испадом његове коњице привучена је турска коњица у домет српских стрелаца, топова и картеча. То је изазвало велике губитке и повлачење Хуршид-паше ка Нишу, чиме је обезбеђен југоисточни фронт. Док је део војске био ангажован у опсади Ниша, продро је с одредом до Прокупља, спалио град и наставио до Лаба, Брвеника и Бањске. Био је рањен више пута. При крају устанка бавио се земљорадњом, злоупотребљавајући сељаке ради кулука. Није избегао пред Турцима 1813. Предао се и Куршид-паша га је поставио за крсердара, надзорника и чувара Цариградског друма. Иако је приликом буне Хаџи Продана Глигоријевића (1814) успео да спречи њено ширење на Смедеревску нахију и активно учествовао у њеном гушењу, убијен је по налогу београдског везира Сулејман-паше Скопљака, после неуспелог покушаја да се склони и пушкарања с везировим људима. Глава му је одсечена и набијена на колац у Београду, а касније сахрањена са телом у Баничини.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; А. Гавриловић (ур.), Знаменити Срби XIX века, I, Зг 1901; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I (1813--1820), Бг 1908; В. Ст. Караџић, Историјски списи, II, у: СД Вука Караџића, Бг б. г. [1969]; С. Гавриловић, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, Бг 1986; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, I, Смедеревска Паланка 1993.

Б. Миљковић Катић