ГЛАСОНОША

ГЛАСОНОША, типски лик епске поезије који у структури одређених модела заузима различите позиције и има више функција. Најдетаљније су проучена два основна обрасца: гавран г. и кликовање виле. Снагу обрасца континуирано испољавају иницијалне формуле: Полетела два врана гаврана; Кличе вила + локалитет. Помоћу типског г. приближавају се временске секвенце (прошлост--садашњост--будућност) и повезују две удаљене просторне тачке. Злослутне птице, најчешће у пару (гавранови/орлови, соколови), слећу на кулу пораженог јунака и удовици саопштавају исход боја. Ретроспектива се гради помоћу каталога, а изостају описи ратног окршаја. Дијалошка форма доминира и у вилином упозорењу. Вила се директно обраћа јунаку који ће изгубити живот, битку, утврђење или част, али он махом реагује клетвом и самоуверено одбија могућност пораза. Некада се поступком понављања потврђују вилине речи. Могуће је и преплитање модела (ЕР, 90). Оба модела са ликом (пасивног) г. као носиоцем наративног склопа су монолитнa, независно од тога да ли се односе на протекле или предстојеће догађаје. Особена рационализација обрасца остварује се изменом номенклатуре г. Статична дијалошка сцена не мења значења ако jе гласник са бојишта слуга -- Голубан, или тешко рањени јунак -- Владета војвода (Вук II, 45, 49). И балада некада може имати такву композицију („Девојка и Шишман", М. Пантић, Народне песме у записима XV--XVIII века, Бг 1964), мада се доношење/примање гласова лако и редукује према захтевима жанра („Хасанагиница"). Модификације потврђују и динамичну природу формуле и процесе њеног усклађивања са сижеом. Пошто је Пераст одбрањен, у бугарштици о (локалним) сукобима измењен је лик г. Пераштане не упозорава вила него девојка. Иако је формула стабилна (,,Пак је сама кликнула, танкогрло, гласовито", Богишић, 67, 68), промена допушта супротан исход оглашавања опасности. Другачија су варирања г. међу песмама о Првом косовском боју. Глас из облака померен је ка медијалном члану композиције и открива Турцима како да савладају Милоша (Богишић, 1). Г. који стиже кнезу Лазару уочи боја (Вук II, 46) особени је медијатор. Св. Илија доноси књигу од Богородице, уз појачавање чуда: ,,сама књига цару беседила". Тиме се заоштрава природа Лазаревог избора небеског царства, усклађена са канонизацијом светитеља и статусом јунака у традицији. Иако је исход оглашавања подударан кликовању виле, смисао се разликује, тим пре што косовско страдање релативизује и опозиције победа/пораз, смрт/живот. Уместо непосредног извештаја/упозорења, функцију обавештавања има и писмо -- ситна књига. Тај сегмент мотивише акцију јунака, било да га противник изазива на двобој или да јунак треба да избави (духовне и крвне) сроднике. Жртва која тражи помоћ махом пише писмо ,,крвцом од образа". Ретроспектива је детаљан извештај или сведен подстицај. Епизодни лик је и поштар књигоноша. Он само носи писмо до одредишта и вид је рационализације архаичне подлоге. Преобликовања ових формула су могућа. Уочи боја на Салашу (Вук IV, 28) драматичне околности појачава г. (млади стражар). И међу старијим записима споредан лик гласника је пресудан за преокрет, јер благовремено подстиче јунака од чијег учешћа зависи повољан исход ратног сукоба (ЕР, 133). Посебан случај је персонификација самог гласа, када се усмено преносе вести и гласови -- о нечему што је изузетно (лепота дворова / девојке, јунаштво/срамота). Сличан поступак, супротног значења, међу тужбалицама подразумева добијање злих вести о смрти ближњих далеко од куће. Међу осталим усменим облицима г. се ретко укључује у приказивање догађаја, ситуација или осећања, као нпр. у приповеткама о јунаку који носи писмо о своме смакнућу (Српске народне приповетке, 196 -- мотив „Уријиног писма"). У шаљивим причама писање/слање писама служи за карикирање неписмених попова, хоџа, неуке групе, подвргнуте порузи.

ЛИТЕРАТУРА: А. Шмаус, „Гавран гласоноша", ППНП, 1937, 4, 1; Т. Р. Ђорђевић, Белешке о нашој народној поезији, Бг 1939; Г. Геземан, „Композициона схема и херојско-епска стилизација", у: С. Кољевић (прир.), Ка поетици народног песништва, Бг 1982; Н. Милошевић Ђорђевић, Косовска епика, Бг 1990; М. Детелић, Урок и невеста, Бг 1996; С. Самарџија, „Улога ретроспективе у српској усменој епици", КИ, 1997, 100; С. Петровић, Косовска битка у усменој поезији, Бг 2001.

С. Д. Самарџија