ГЛАСНИК МУЗИЧКОГ ДРУШТВА „СТАНКОВИЋ"

ГЛАСНИК МУЗИЧКОГ ДРУШТВА „СТАНКОВИЋ", музички часопис који је као месечник излазио у Београду од априла 1928. до краја 1934 (од јануара 1931. под називом Музички гласник) и поново од јануара 1938. до фебруара 1941. Први уредник био је љубитељ музике Милан П. Богдановић, потпуковник у пензији, члан Музичког друштва „Станковић". Обим месечне свеске био је око 20 страница. Покренут је и испрва уређиван као интерни информатор Музичког друштва „Станковић". Праћен је рад Хора, Оркестра, Музичке школе и Библиотеке, али су, ипак, и у првом периоду објављивани критички прикази значајних музичких премијера у Београду, чланци о Корнелију Станковићу, проблемима музичке педагогије, музичког аматеризма, савремене музике и др. Промена концепције часописа запажа се од октобра 1929. Отада па до краја излажења на челном месту објављују се проблемски текстови и огледи из опште историје, филозофије и естетике музике; историографски прилози о српској музици, теме из хрватске, словеначке, бугарске, чешке и руске, те црквене и авангардне музике; питања односа музике и друштва, музике и филма, те националног музичког израза; портрети савремених домаћих композитора; разматрају се педагошке теме, класична и модерна уметничка игра, дириговање, вокална техника; представљају се музичка уметност и културе мало познатих земаља (Сједињене Америчке Државе, Албанија) и др. Остале рубрике доносиле су музичке вести и критичке осврте на музички живот у земљи и свету, приказе нотних издања и књига, некрологе и сл. Рад Музичког друштва „Станковић" и даље је бележен, али сада у издвојеној и сажетијој рубрици. Од новембра 1929. па до краја 1934. био је званично гласило Јужнословенског певачког савеза. Делатност Савеза је, стога, праћена у оквиру посебне рубрике. Од јануара 1931. па до краја 1934. часопис је уређивао одбор у саставу: М. П. Богдановић, П. Бингулац, Р. Шварц, М. Вукдраговић, В. Ведрал, Б. М. Драгутиновић и М. Бајшански. Поред уредника, најзначајнији сарадници у првој серији били су К. П. Манојловић, Б. М. Драгутиновић, М. Ђаја, А. Добронић, Б. Широла, Д. Чолић, В. Новак, С. Рибникар, М. Живковић, З. Грицкат, Е. Самлаић, М. Настасијевић и Д. Данић. Уредници нове серије из 1938. били су С. Рибникар, В. Ведрал и М. Живковић. С обзиром на концепцију, личности сарадника и идеолошку оријентацију, нова серија се може схватити и као продужетак музичког часописа Звук угашеног 1936, а који је, такође, уређивала С. Рибникар. У односу према првој серији, промену представља интензивније присуство текстова у којима су се с позиција марксистичке идеологије критички приказивале музичке и политичке прилике у ондашњој Европи и Југославији. Међу сарадницима су били К. П. Манојловић, А. Добронић, Л. Давичо, М. Жежељ, М. Ђаја, П. Милошевић, П. Коњовић, Ј. Бандур, Ј. Славенски, М. Томандл, Ј. Арбатски и др. Г. је излазио најдуже од свих српских музичких часописа пре II светског рата, објавио је преко 700 разноврсних текстова и представља богат и значајан извор за историју српске музикографије, те српског и југословенског музичког живота међуратне епохе.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, Музика и музичари: избор чланака и студија, Бг 1956; А. Васић, „Рецепција авангардне музике у међуратном Београду: пример часописа Музика и Гласник Музичког друштва ‚Станковић' / Музички гласник", ЗМССУМ, 2011, 44; А. Васић, „Инострана музика у међуратном Београду: рецепција у Гласнику Музичког друштва ‚Станковић' / Музичком гласнику 1928--1941", ЗМССУМ, 2013, 49.

А. Васић