ГЛАС

ГЛАС, централни лист Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ) Србије који је са променљивом учесталошћу излазио 1942--1952. Први број изашао је у илегалној штампарији 30. VIII 1942. у окупираном Београду, рађен је на шапирографу у 400 примерака и имао је 26 страница, а други број је издат у новембру 1942. као двоброј. Г. је био антифашистички лист који се залагао за ослобођење југословенских народа под вођством Комунистичке партије. И поред напора да се сачува тајност локације, јула 1944. квислиншка Специјална полиција и Гестапо открили су илегалну штампарију где се лист уређивао и умножавао. Да не би пали у руке непријатељу пошто су спалили сав материјал, самоубиство су починили илегалци Слободан Јовић и Бранко Ђоновић. У редакцији су радили Благоје Нешковић, Петар Стамболић, Мирко Томић, Василије Буха, а по преласку на слободну територију Богдан Пешић, Слободан Ивановић, Танасије Младеновић и др. У току рата до ослобођења југословенске престонице изашло је 12 бројева, а бројеви 5 и 6 штампани су на ослобођеној територији јужне Србије док се нису стекли услови да се лист врати у главни град. Убрзо након ослобођења Београда новембра 1944. лист се појавио пред читаоцима у тиражу од 40.000 примерака и под уредништвом Миливоја Стевановића. Након ослобођења лист редовно излази и прераста у недељник који достиже тираж до 70.000 примерака. Редакција се смешта у зграду предратног листа Правда браће Сокић у Влајковићевој 8 у Београду, а на машинама које су остале након повлачења окупатора поред Г. штампани су и други листови (Зора, Сељачка борба, Дуга, Глас Бугара у Југославији). Након што је редакција проширена и кадровски уобличена, од 22. VIII 1945. Г. је постао дневни лист који је излазио на шест страна, а уређивао га је чувени новинар Душан Дуда Тимотијевић. У редакцији су тада радили познати новинари: Предраг Милојевић, Драгомир Лола Димитријевић, Бора Глишић, Милорад Милошевић, Милорад Панић Суреп, Лав Захаров, Бранко Поповић, Душан Савковић и др. Крајем 1946. на место главног уредника дошао је Слободан Лале Ивановић, од јула 1947. ту дужност обављао је Живан Димитријевић Гија, а затим од априла 1948. Миодраг Жико Аврамовић. Г. је био одлична школа многим журналистима који ће касније постати бардови српског и југословенског новинарства, те уредници који су значајно утицали на развој српске журналистике. У Г. је као фотограф радио Александар Аца Симић (уредник фотографије у Политици и Борби), дописник је био Миленко Бељански (новинар Дневника и Политике), а значајан број репортажа из главног града и унутрашњости написао је Љубиша Стојковић, врстан учитељ млађих новинара (радио у Дуги којој је смислио име). И поред добре новинарске редакције у ондашњим условима лист није могао да се одржи на медијској сцени југословенске штампе, тако да се коначно угасио 1952.

ЛИТЕРАТУРА: Два века српског новинарства, Бг 1992.

В. Баровић