Глагољица

Глагољица, древно словенско писмо које је, припремајући се за Великоморавску мисију, саставио Константин Филозоф, о чему говори његово Житије (XIV.14). У основи назива овога писма стоји старословенски глагол глаголати, 'говорити, приповедати, казивати' (грч. lalei'n, levgein, oJmilei'n итд.), високофреквентан у црквеним текстовима (више од 3.300 јављања). Придев „глагољски" потврђен је у XVI в., а назив за писмо „глагољица" у XVII в. (лат. извори glagolita); у науци се користи од XIX в. Писмо се неко време након Константинове смрти (869) звало „ћириловица" (запис попа Упира Лихог: коуриловица, 1047), док није превладало писмо које данас зовемо „ћирилицом". Првобитно се дато писмо могло звати „словенским" (словѣньскꙑѩ кън҄игꙑ или словѣньскаꙗ писмена), као што се и језик звао „словенским" (словѣньскꙑи ѩꙁꙑкъ). Древна г. је по типу статично -- уставно (мајускулно) писмо са симетричним и међусобно раздвојеним, претежно округластим формама, намењено словенским литургијским текстовима. Као мајускулном писму слова су јој уоквирена дволинијским системом и то тако да у древној варијанти висе о горњем реду (нпр. Кијевски мисал). Од XVIII в. до данас у науци је остало актуелно питање њеног порекла. Најпре се покушало с тражењем узора у грчком алфабету, јер је и сам Црноризац Храбар у својој расправи (почетак X в.) тврдио да су „једна [слова сачињена] по чину грчких слова, а друга по словенској речи". Могућношћу настанка г. из грчког курзива систематски су се позабавили И. Тејлор (1880) и В. Јагић (1884, 1911) и ова „Тејлор--Јагићева теорија" дуго се одржала. Други истраживачи су прихватали да г. углавном води порекло из грчког алфабета, прецизирајући да јој је основа пре у минускули IX в. него у курзиву претходних векова (А. Лескин, В. Гартхаузен, С. Куљбакин, Ј. Вајс итд.). Извори за поједина слова препознавани су и у другим писмима или знаковним системима Старог света (П. Шафарик, В. Милер, В. Вондрак, Ф. Фортунатов, В. Ламански, Р. Нахтигал и др.): коптском, етиопском, арапском, јеврејском, самарићанском, феничанском, хазарском, грузијском, јерменском, готском, латинском (курзиву) итд. (ⱎ и ⱌ из самарићанског „шин" и „цаде", ⰶ из коптског „џанџа" итд.). Суштинску критику минускулне теорије дала је Е. Гранстрем (1953, 1955), образлажући да г. не зависи од византијске минускуле, те да се она не може дефинисати као стилизована минускула, којој ни типолошки ни хронолошки не одговара. Минускула је четворолинијско писмо, а г. мајускулно -- дволинијско. У IX в. минускула је изван богослужбених књига, те стога неподесна као модел за унцијално писмо с литургијском наменом. Како све ове верзије о копирању постојећих писмовно-знаковних система („егзогене теорије") неоправдано умањују Константинов стваралачки допринос, постепено се изградио став да је овакав особен и филолошки напредан систем (с примењеним фонетским начелом: за сваки глас по једно слово) заиста дело свеобухватне инвенције једног човека. Нижу се истраживачи, све до В. Јончева који је предложио графички кључ за обликовање свих слова успешно их сместивши у нарочиту кружницу--розету (1982). Симболичко сагледавање проблема, започето од Д. Герхарта (1939), развио је Г. Чернохвостов. У његовој постхумно објављеној, али утицајној теорији стоји теолошки мотивисан концепт о метафизичком односу између алфабета и његових графичких чинилаца. Чернохвостов г. објашњава као доследно стилизовано писмо које је настало слагањем геометријских фигура (хришћанских симбола): крста, круга и троугла (нпр. ⰰ, ⰲ, ⱑ). Слова су, тако, логограми својих имена, а делом и идеограми с њима повезаних појмова. Након овога појавила су се и друга слична објашњења („ендогене теорије").

Г. и ћирилица се типолошки разликују, мада су обе, на различит начин, деривати грчког алфабета. Прва спада у оригинална писма -- заједно с јерменским и грузијским, друга у прерађена, допуњена графемама за гласове непознате грчком -- заједно с коптским и готским. Док се у ћирилици сва нова слова уклапају да личе на грчка, у г. је обрнуто. Г. је писмо са савршеним аритметичким низом, што је и по броју јединица (36) и по њиховим нумеричким вредностима раздељеним у четири класе (јединице, десетице, стотине и хиљаде) ставља у ред с кавкаским писмима. Првобитни односи нарушени су историјским развојем писма, а до нашег времена доспели су неколико генерација млађи извори, с терена на којем су употребљавана оба писма, па је поодмакла интерференција међу њима. Појавила су се и нова слова и њихове варијанте, а у бројном систему напуштене су ознаке за велике бројеве.

Односи међу двема словенским азбукама нису једнозначни. У њиховој подлози, поред писмовно-типолошких (генетских) разлика, леже још и хронолошке, као и дијалекатске неподударности. Г. одражава старије стање, када је изговор грчких x и y био стран словенском говорном апарату. Она има посебно слово за африкату dz (ⰷ), с вредношћу броја 8. Г. чува „ђерв" (ⰼ) које у старим споменицима одговара умекшаном g' из грчких позајмљеница (нпр. ⰰⱀⰼⰵⰾⱏ, грч. ggeloõ). Ово је слово, с ликом изведеним из глагољског, заступљено само у каснијој српској ћирилици (у вуковици њему одговарају ћ и ђ). „Пауколико хер" (ⱒ) заостало је у г., можда као моравско-панонска иновација за oбележaвање грленог h; В. Ткадлчик претпоставља да је ово ознака за палатални корелат тврдог ⱈ, унутар читаве корелативне серије: ⰽ--ⱋ, ⰳ--ⰼ, ⱈ--ⱒ. Г. има три слова за вокал i (ⰺ, ⰹ, ⰻ), с различитим првобитним вредностима по Ф. Марешу (ī, jī, î). Могуће је да је други тип глагољског „десетеричког и" развијен накнадно. Прејотација не функционише исто у обема азбукама. Глагољским ⱑ и ⰵ одговарају ћирилски ѣ, ꙗ и е, ѥ (ě, ja; e, je). Глагољски ⱓ и ⱙ првобитно нису преносили графијске секвенце ju и jǫ , него напрегнуте вокале ü и ǫ̈ (Н. Трубецкој). Декомпоновањем је издвојено ⱔ (ѧ), поред првобитног ⱗ (ѩ) и остала два назална знака, ⱘ (ѫ) иⱙ (ѭ), чиме су створене „класичне" релације. У ћирилици је секундарно развијен знак за јотацију (), током фонолошке еманципације ј, што утиче на потоњу перцепцију глагољских „јотованих" лигатура. У вези с овом фонемом стоји и проблем ране употребе истоветних надредних знакова у обема азбукама, нарочито знака за палатализацију. Међу заједничким особинама које одликују ова два писма издвајају се начелне -- два слова за вокал o (ⱁ/ⱉ и о/ѡ), диграфско бележење вокала u (ⱆ и оу) и y (ⱏⰺ/ⱏⰹ/ⱏⰻ и ꙑ/ъи); конкретне -- графичка блискост слова за словенске гласове (ⰶ/ж, ⰼ/, ⱋ/, ⱌ/ц, ⱍ/, ⱎ/ш, ⱏ/ъ, ⱐ/ь, ⱑ/).

Г. је опстала у живој употреби хиљаду година (IX--XIX в.). Древни споменици писани су углавном „облом глагољицом", из које се развија „угласта" (XI--XII в.), а из ове полууставна, па и брзописна форма (XV в.). Међу православним Словенима (Slavia Orthodoxa) г. се користила напоредо с ћирилицом, што је сразмерно брзо довело до њеног потискивања у други план (XI в.), и лаганог гашења (до прелаза XII/XIII в.). Задржава се на словенском југозападу (нарочито на простору Кварнерских острва и Истре). Врх Римокатоличке цркве обично није благонаклоно гледао на словенску књигу, па се међу глагољашима до средине XIII в. развила легенда да је творац г. Св. Јероним, преводилац Вулгате. У животу ране г. прати се више фаза: а) солунска (до 863), из које нису допрли споменици, али је у науци донекле реконструисана; на првом месту одликују је особене вредности графема ⱋ и ⰼ (t'<*tj,d'<*dj), о чему пише Н. Дурново (1929, 1931), а његове ставове даље развијају Н. Трубецкој, В. Ткадлчик, Ф. Мареш, О. Недељковић, Р. Вечерка, Х. Миклас и др.; б) великоморавски период (863--885), када се уводе локални рефлекси прасловенских *tj и *dj (c', z'), тако да се графема ⰼ своди на грчке позајмљенице, а ⱋ привремено остаје без гласовне улоге; једини споменик је Кијевски мисал (X в.); в) чешка г. (885--1097), мада скрајнута, наставља живот у Сазавском манастиру до укидања словенског богослужења; представљају је Прашки листићи (XI в.); г) јужнословенска, претежно охридска фаза (крај IX -- почетак XIII в.), када су међу Словенима у бугарској држави на месту јотованих прасловенских експлозивних дентала уведени рефлекси št' (šč') и žd' (ždž'); уобличена је источнојужнословенска (бугарско-македонска) варијанта старословенског језика, која је представљена у споменицима писаним обема азбукама; деловањем главних ученика Св. браће она је стекла изузетан углед и одлучујуће је утицала на изглед других редакцијских писмености; немали је број споменика из ове фазе: Зографско јеванђеље (X--XI в.), Маријино јеванђеље (XI в.), Асеманијево јеванђеље (XI в.), Синајски псалтир (XI в.), Синајски еухологиј (XI в.) итд. У северозападној Далмацији г. је посведочена епиграфским споменицима из XI в.; рукописи су из каснијег времена, нпр. Лобковицов псалтир (1359), Мисал кнеза Новака (1368), Бревијар Вида Омишљанина (1396), Хрвојев мисал (1404); прва штампана глагољска књига је Мисал (1483). Одавде је г. привремено пресађена у Чешку Карла IV (Емауски манастир у Прагу, 1347), а отуда у Пољску Владислава Јагела (Краков, 1390).

Срби су рано примили словенску писменост, у време Великоморавске мисије, о чему вероватно сведочи писмо папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру (873), где се од њега тражи да се приклони Панонској епископији (са средиштем у Сирмијуму, на чијем челу је Методије). Оправдано је претпоставити да се део Методијевих ученика из Доње Паноније склонио међу Србe после пропасти мисије (885). Дакле, управо је отуда (из Срема, у историјском смислу речи) Србима могла пристићи словенска књига. У одлукама Првог сплитског сабора (925), у оквиру мисије папских изасланика међу Хрватима и Србима у Далмацији помиње се, уз негодовање, и свештенство које врши словенску (глагољску) службу. Срби су током X в. отворени за књижевне утицаје са југа и истока. Глагољска књига са југа кретала се у двaма правцима: преко Призрена у Рашку и преко Скадра у Зету (С. Новаковић). Одлуком византијског цара Василија II Рашка епископија подређена је Охридској архиепископији (1020). На линији Тетово--Скопље--Кратово коначно се уобличава српска редакција старословенског језика (И. Грицкат). У тим оквирима настаје Маријино јеванђеље, које је по значају за Србе исто оно што и Остромирово јеванђеље за Русе (С. Новаковић). По својим фонолошким одликама може се сматрати првим спомеником српске редакције (Ј. Грковић-Мејџор). На српском тлу су током археолошких ископавања пронађени глагољски натписи на керамичким посудама и опеци (X--XI в.), као траг г. у свакодневном животу људи (Чечан, Гамзиград, Песача). Међу Србима у дубровачком залеђу могла је бити написана и прва страна Кијевског мисала (XI--XII в.). Из XII в. су Гршковићев и Михановићев одломак апостола, остаци апостолских текстова источног обреда. Михановићев одломак апостола се сачувао као подставни лист на Иловичком препису Законоправила Св. Саве (1262). У истом периоду настао је Минхенски абецедар, важан за реконструкцију изворне словенске писмености, као копија старијег српског предлошка, сведочећи о напоредној употреби оба писма код Срба. Иако у XII в. Срби постепено напуштају г., правопис у ћирилици је и даље попут глагољског (до појаве рашке школе). То показују Мирослављево јеванђеље, Повеља Кулина бана и Немањина повеља Хиландару (1198). Г. се користи и у наредним вековима, што се види из српских ћирилских богослужбених упутстава и забелешки у Маријином и Асеманијевом јеванђељу. У ћирилским рукописима повремено се јављају поједина глагољска слова, целе речи и читаве реченице: Хиландарски златоструј (последња четвртина XIII в.), Апостол из АСАНУ (1366--1367), Праксапостол из Св. Пантелејмона (XIV в.), Чајничко јеванђеље (XIV--XV в.), Зборник крстјанина Радосава (средина XV в.), Зборник из Хиландара (у трактату Црнорисца Храбра, крај XV в.) итд. У последњој фази, од XV в., г. се користи као тајнопис: Јеванђеље из Хлудовљеве збирке (средина XIV в.) и Крушедолски зборник (XV в.).

[ЛИТЕРАТУРА]{.smallcaps}: J. Vajs, Rukověť hlaholské paleografie. Uvedení do knižního písma hlaholského, Praha 1932; Е. Гранстрем, „К вопросу о происхождении глаголической азбуки", Труды отдела древнерусской литературы, 1953, 9; N. S. Trubetzkoy, Altkirchenslavische Grammatik, Wien 1954; Е. Гранстрем, „О происхождении глаголической азбуки", Труды отдела древнерусской литературы, 1955, 11; T. Екхарт, „Напомене о графичкој структури глагољице", Радови Старославенског института, 1955, 2; Ф. Гривец, Ф. Томшич (прир.), „Константин и Методије Солуњани. Извори", Радови Старославенског института, 1960, 4; O. Недељковић, „Још једном о хронолошком примату глагољице ", Слово, 1965, 15--16; П. Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Бг 1971; F. V. Mareš, „Hlaholice na Moravě a v Čechách", O. Недељковић, „Неке иновације у фонолошком систему првобитне глагољице", Слово, 1971, 21; С. Николић, Старословенски језик. I. Правопис, гласови, облици, Бг 1978; M. Пантелић, „O Кијевским и Синајским листићима", Слово, 1985, 35; Кирило-методиевска енциклопедия, I, София 1985; В. Станишић, „Глаголица и фонетические алфавиты средней Европы", Balcanica, 1994, 25/1; Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Бг 2001; Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама (рани средњи век), Бг 2004; В. Станишић, „Старословенска двоазбучност и српска и хрватска редакција старословенског језика", Српски језик, 2004, IX, 1--2; R. Večerka, Staroslověnština v kontextu slovanských jazyků, Olomouc--Praha 2006; Х. Миклас, „По следите на Константиновата глаголица", Palaeobulgarica, 2007, XXXI/1; С. М. Кульбакинъ, Славянская палеографія, Бг 2008; M. Чунчић, „Графички сустав Кијевских листића", Видјети Охрид, Зг 2008; R. Večerka, „Poznámky ke genezi hlaholice", у: Теорија дијахронијске лингвистике и проучавања словенских језика, Бг 2010; Ј. Грковић-Мејџор, „О формирању српске редакције старословенског језика", В. Савић, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост. Нарочито с освртом на ć и đ", Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Бг--Беране 2011; Православная энциклопедия, Москва, 2011, 11.

В. Савић