ГЛАГОЛИ

ГлаголиЛАГОЛИ, врста речи које имаjу опште значење процесуалности (нпр. радити, трчати, пливати). Оно је код неких г. мање изражено и тада обично означавају стање (нпр. лежати, седети, спавати), које се такође остварује у времену. Поред тога, г. имаjу неке само њима својствене граматичке категориjе (лице, време, вид, начин, стање), а неки глаголски облици имају и категорије рода, броjа, падежа и аниматности, које нису искључиво глаголске. Г. имаjу и тип промене који је само њима својствен, а назива се конјугациjа. Најзад, г. имаjу карактеристичне синтаксичке функциjе, од коjих jе наjважниjа функциjа предиката. Свака потпуна реченица мора имати предикат, а у предикату jе увек г. или неки глаголски елеменат. Г. су врста речи с најразвијенијим системом облика и граматичких значења. Граматичко значење г. изражава се наставком (нпр. множина м. р. читал-и; множина ж. р. читал-е), префиксом (нпр. свршени вид у-радити, према несвршеном виду радити), морфонолошким променама у глаголској основи (нпр. вози према вожен), акценатским променама, нпр. гòворū (3. л. презента) према говòри (2. л. императива), или специјалним граматичким речима (нпр. знали сте према знали су). Наставак у граматичкој структури г. може бити једночлан (нпр. мог-у) или двочлан, тј. састављен од два узастопна наставка (нпр. радни придев чита-л-и, трпни придев чита-н-и). Први део сложеног наставка има статус граматичког суфикса, који се традиционално назива наставком ако се термин суфикс користи само као термин творбе речи.

Г. имаjу више облика и већи број потпарадигми него друге врсте речи. С друге стране, немаjу сви г. исти броj облика jер то зависи од глаголског вида, његове прелазности, лексичког значења и других околности. На пример, г. свршеног вида немаjу несвршени прилог, а непрелазни г. немаjу трпне придеве.

Укупна глаголска парадигма (= образац промене) обухвата више потпарадигми (за презент, футур, перфекат, императив итд.). У глаголским променама разликуjу се две основе: презентска и инфинитивна, нпр. каже-, али каза-, чега такође нема у другим врстама речи. У српском језику г. имаjу и просте (= синтетичке) и сложене (= аналитичке) облике, нпр. пише према писао је. Г. у српском језику имаjу велик броj разноврсних фонолошких промена у основи, коjе носе граматичко значење (тзв. морфонолошке алтернациjе), нпр. дисати -- дишем, радити -- рађен итд.

Г. су у разноврсним везама са другим врстама речи. Постоjи много прелазних случаjева између г. и других врста речи. Тако глаголски придеви (нпр. озебао, прочитан), припадаjући према jедним особинама глаголском систему, имаjу и неке особине по коjима су слични придевима (наставци и неке синтаксичке функциjе). Глаголски прилози, нпр. читајући, прочитавши, коjи такође према jедним особинама припадаjу глаголском систему, према другима су слични прилозима, а имају и одлике целе реченице. С друге стране, има именица коjе су глаголског порекла, односно које су г. блиске према значењу, нпр. молба, пријава, развој, као што има и придева глаголског порекла, нпр. водећи, учен, заостао. Посебан статус имају именице на -ње јер се могу образовати готово од свих несвршених и од многих свршених г., што с другим суфиксима није могуће. Границе међу jезичким поjавама по правилу нису оштре и зато су класификациjе коjе даjу граматичари увек мање или више условне, мада не и произвољне, него засноване на критериjумима коjи одражаваjу неке битне одлике jезичке структуре.

Глаголски облици према степену сложености могу бити једночлани (нпр. читај), двочлани (нпр. читао је) или трочлани (био је читао). Једночлани глаголски облици називају се прости, а двочлани и трочлани -- сложени. Прости глаголски облици граде се додавањем наставака на презентску основу (нпр. пиши-мо) или на инфинитивну основу (нпр. писа-х). Сложени глаголски облици састоjе се од елемента коjи има и лексичко значење и део граматичког значења (нпр. писао у облику потенцијала писао бих) и елемента коjи носи искључиво део граматичког значења неког сложеног глаголског облика (нпр. бих у облику писао бих). Основу сложеног глаголског облика чини онај део таквог облика с којим је у вези помоћни глаголски елеменат, нпр. облик писала јесте основа двочланог глаголског облика писала је.

Глаголски облици према степену граматичке уобличености могу бити потпуни и непотпуни (градивни, конструктивни). На пример, презентски облик озебе је потпуни глаголски облик, а облик радног придева озебла је непотпуни, одн. градивни глаголски облик јер служи за грађење неких потпуних облика (нпр. перфекатског облика озебла је), a врло ретко се употребљава атрибутски и тада обично с тенденцијом да пређе у праве придеве, нпр. Греје озебле руке. Неки глаголски облик може функционисати у једним случајевима као потпуни облик, нпр. радни придев у функцији краћег перфекта, уп. Дошла Ана!, а у другим случајевима као непотпуни облик, односно као саставни део двочланог или трочланог глаголског облика, нпр. Дошла је Ана, Ана је била дошла када сте ви телефонирали. Футур I има и просте и сложене облике, уп. Она ће читати према Читаће, што не важи за г. са инфинитивом на -ћи, који имају само сложене облике, нпр. Она ће доћи и Доћи ће.

Краћим облицима помоћних г. хтети и бити морфолошки су изведени сложени глаголски облици: нпр. (ја) ћу писати, или писаћу (футур I), буде писао (футур II), био је писао (плусквамперфект), писао би (потенцијал), био би писао (потенцијал прошли), писан је, пише се (пасив).

Основа jе непроменљиви део морфолошког облика. Глаголска основа садржи глаголски корен и суфикс глаголске основе (презентске или инфинитивне), нпр. пис-а- у радном придеву писа-л-а. Две главне глаголске основе су презентска основа, нпр. пише-, и инфинитивна основа, нпр. писа-.

Презентска основа (или основа садашњег времена) део је презентског облика који се налази испред наставка. Презентска основа се наjпоузданије налази у другом лицу садашњег времена, нпр. зна-ш, пева-ш, пише-ш. Презентска основа је део облика за презент (зна-ш), императив (зна-ј) и несвршени прилог (зна-ју-ћи). У 3. л. множине код неких г. презентска основа је окрњена: испред наставка -у или -е изоставља се крајњи самогласник основе, нпр. говорити: они говор-е. Код г. с коренском морфемом која се завршава на к, г или х у презенту се испред е врши палатализација, нпр. сечеш (они секу); можеш (они могу); вршеш (они врху). Код г. типа писати, дизати, стругати, махати, плакати и сл. у свим лицима једнине и множине презента врши се јотовање, нпр. пишем, дижем, стружем, машем, плачем и сл.

Инфинитивна основа је саставни део облика перфекта, аориста, имперфекта и плусквамперфекта, оба потенцијала, придевског пасива и свршеног прилога. Она се налази испред инфинитивног наставка -ти ако се г. завршава на -ти којем претходи самогласник, нпр. писати. Г. чији се инфинитив завршава на -ћи (нпр. моћи) или -сти (нпр. пасти) имаjу инфинитивну основу коjа је у савременом српском језику сачувана у аористу испред личног наставка у 1. лицу једнине, нпр. помоћи: помог-ох; пасти: пад-ох, због чега се назива и аористна основа. Инфинитивна основа већине г. најчешће је једнака основи радног придева (испред граматичког суфикса -л-), који је саставни део перфекта, због чега се назива и перфекатска основа, уп. писа-ти и писа-ла.

У морфологији г. разликују се лични и нелични глаголски облици. Лични глаголски облици сваким својим обликом изражавају и неко граматичко лице и број, поред других својих граматичких значења, а нелични глаголски облици немају лична значења ни личне облике. Г. у предикату мора бити у неком личном глаголском облику. Нелични глаголски облици деле се на променљиве и непроменљиве. Променљиви нелични глаголски облици су радни придев и трпни придев, а непроменљиви нелични глаголски облици су инфинитив, несвршени и свршени глаголски прилог.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I. Увод -- Фонетика -- Морфологија, Бг 1986; A. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; Р. Симић, Српска граматика, I--II, Бг 2002; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2015.

П.редраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)